Sufur vo zima - Bajram Bero

Teška, dl'ga i jako studena zima beše jena godina. Snek du puas, a sred Ramazan je.

Vo odaja "ke sedime", na tron nana spije so dete od osom godine. 

Rogoža vo ćuše. Jasteci se nasipane so košulje stare, a oni se pokrijene so kožen ložnik. 

"Sobiće" od lamarina b'boti, a drva ćifćet, a dolapka vo zid, skoro pa metar debev. 

Visoko na zit poljica, štica potesna, ponašarena. Na poljica se naredene "testa" ćibriti, sapuni, manestećko sveće i ponekoj smilj, da udri dušica.

 

Tek došla struja, a nana na radionće malovo, tiho sluša pesme toskaljinske. Nejzine koreni se od albansko selo Topoljane, i srce ga vljeće nake tamo. Jetim još ka dejćence ostanala. Iako ništo ne razbira, pesme se mlogo tužne, bar po muzika.

 

Ona mlogo rizikuje da ga čujet ljuđi šo rabotajet za UDBA, šo se kaćet ponad kuće so ploče kamene, i naslušujet nekoj da ne sluša nekua radio stanica od "preko ritće", da go priberet.

 

 

Tiho se čuje od daljeka tupan ke tupa za sufur...

 

 

Kako se pribljižuje sve pojako i pojako zake kuća, dur ne dojde du pod pendžer, i nana će im zborne, će otvori pendžer i će im daje nešto slatko da k'snet, tupandžiji i tomua šo šo nosi fener.

 

Ona gotvi sufur vo "kuća". "Kuća" je kujna so ugnište, so verige, a na ćengilj obeseno kotlje naćadeno. A vo čuše noćvi, povne so brašno i ljep.

S'doi se naredene na poljica od štice, vo tri reda . Najzdola kofe i džugumi so voda, pa tenđerina šarene, pike pike i ka ravanije naredene. 

 

Se beret svi šo će držet, da sufurujet. Ložice počinet da trinćet. Dete se razbuduje ka boš slučajno.

Na sofra goljemata, jufka, nana sama šo naprajla, so maslo ka dukat ž'fto. 

Ošaf, sirence, ljebec i kiselo mljeko bilje najbogata trpeza vo tija vreme ka ke svakogo bif musafir fukaralak .

Kaposlje jope tupandžija zaminuje da istupa imsać, i počine držene za togua den, i svi popoljeka tonet vo son zimski...

 

 

Bajram Bero 

Solidarnost vo teške vremena

Žetvarice

Rametljija Vejselj Hamza (1964-2013) vo jena svua pesna velji “džep mi je fukara, srce i duša mi se zengilj”. Ovogua fragment od pesna Vejseljova najviše som ga vrzuav za Gora, jer istorijski gljedano, insan mlogo propativ i biv pofukara, ama srce i duša im bilje zengilj i rahat.

Ke našego insana živila kolektivna solidarnost (pomoginanje) kua važila i se primenuala do skoro. Pravila za život i solidarnost ne bilje napišane, ama svakoj ge zn’v i poštuav.

Vakva situacija so epidemija ne je sevte vo naš memljećet.  Kroz istorija Gora preterala mlogo boljezi i epidemije. Goljeme epidemije imalje sve do sredina 20. vek. Imalje epidemije: čuma (kuga), tifus, goljeme boginje, kolera, verem (tuberkuloza), a i druge.

Ljuđi umiralje, duri se zapaljene ponekuje sela a insan šo ostanav se seljiv na nove mesta, prajv druge sela. Zaginalje Gušavce, Gljivnike, Preminje, Grmjane i druge.

Insan vo Gora koristiv iljači od priroda da se izlječi. Mlogo podocna se otkrijene vakcine kuje se vo Gora najredovno koristilje i zarazne boljezi ot toga nemalo.

Se pomoginalje među sebe i vo lošo i vo ubavo, se idalo zajeno na kosene (argati), zajeno na žetva (žetvarice), kako familjiji, komšiji ilji seljaninu bez materijalna naknada. Zajeno se prajlje svadbe, zajeno se idalo na dženazina, Bajrami… Isto take, kroz druge rabote se “solidarisalo” među sebe, se poštualje jabandžije i musafiri, staro i mlado imalo svuje mesto vo taja hijerarhija i toja sklad funkcionišav besprekorno.

I sega, a i napre, naš insan, ka imav i ka nemav, međusebe se pomoginav i se solidarišav. Imalje izuzetci i vo lošo i vo ubavo, kako toga take i deneska. Ama deneska taja kolektivna solidarnost malo ga isturala savremena materijalna kultura, kua poslje rat na Kosovo pretila da zbriši sve moralne odlike insanske “civilizacije”.

Insan se rastrviv niz cela dunja, a vo Gora ostanalje stare. Vo tija vreme malo po malo zaginuav stram, šo du toga biv najgoljema vrednos. Se pojavila i nebriga i se zabrajlo na sve šo se dešava vo naša sredina. Počnalo da se odalječuje od familjija, komšija, seljanina. Sve počnalo da se meri so pare i interes.

Ama ovaja pandemija korona virus, ka blokirala cela dunja, vo insana vlezof strah od nepoznata boljes za život i egzistencija, jope ke našego insana se razbudila sves, počnav međusebe da se pomogina i računa jen na drugogo.

Denešna pandemija bila ka nekoj išaret insan da se vrati na stare vrednosti. Tija se viđi na teren vo Gora i od sam početok pandemije se pomogina. Se pomogina so pare, so paketi hrana i higijena, a so početok na mesec Ramazan takve hairli dela se pojačalje, kako od pojedinci take i preko razne humanitarne organizacije. Naša dijaspora je prva vo vakve hairli dela.

Hairli dela trebe da se podržet koljko koj može, ako nekoj ne može finansijski može volonterski, ako i take ne možeme moralno i so „biranje strana“. Ka veljim biranje strana dovoljno je da se podsetime na jena poučna hićaja od vreme Ibrahima a.s. Mravja nosila voda da bi ugasnala ogin koj biv pripremen za Ibrahima a.s. Druge životinje ga zimalje majtap i ga prašalje zar može take malova da promeni nešto i pomogne pejgamberu, a ona im rekla da rabota samo kako bi se znlo na čija strana je.

Admir Idrizi

Petok 01.05.2020.godina

Kruševo, Gora
.
:

Kompletan tekst možete pročitati i preuzeti: OVDE  

Napišano za: Jemek za Gora