 |
| Šar planina, 1940. godina |
Autor: Frida Filipović
1948.godina
PISMO IZ „ZABAČENIH“ KRAJEVA
Iz Prizrena pošli smo u zoru za Dragaš, centar Gorskog sreza.
Kod šiptarskog sela Žur drum napušta plodnu ravnicu i penje se krivudajući sve
više, u sve oštriji i mirisniji vazduh.
Dragaš je sasvim malo naselje sa dve,tri veće administrativne
zgrade. I tu, u centru, gradilište zadružnog doma.
Bila je nedelja jutro. Trebalo je ovde da dobijemo konje, pa
da produžimo dalje u planinu. Ali drug Tair, sekretar Sreskog komiteta, nije
mogao da se pozabavi nama dok ne isprati frontovske radne brigade koje su tog
jutra iz Dragaša polazile na izgradnju pruge Peć - Prizren. Malo nestrpljivi
zbog tog zadržavanja šetkali smo kroz selo, još uspavano i pusto. Lepo je to –
polazak frontovskih brigada, mislili smo, ali sto put viđeno: miting sa
govorima i klicanjem, raspoređivanje po kamionima i oproštajna pesma koja se
gubi u huci motora i oblaku prašine.
Iz takvih misli trgao nas je još udaljen ali već jasan zvuk
goča, odnekud iznad sela. Pošli smo mu u susret. Ali tek što smo učinili sto
koraka ovo bubnjanje kao da dobi odjek sa suprotne strane. Vratili smo se – i više
nismo mogli da razaznemo s koje strane bije tupan, a s koje se čuje jeka. I od
tog trenutka pa sve do podne (kad su kamioni zaista krenuli u poznatom oblaku
prašine) nismo više nijednog trenutka požalili što smo bili nevoljni svedoci
polaska frontovskih brigada iz Dragaša. „Izgubljeno jutro“ pretvorilo se
neočekivano u nezaboravan doživljaj: u jedan od onih trenutaka kada postajemo
naroćito svesni da živimo u jednom presudnom istorijskom periodu naše zemlje
kada mudro rukovodstvo iz oštrih suprotnosti kuje nov život: socijalizam.
Dve brigade slile su se u Dragaš iz nekoliko mesnih odbora,
bližih i daljih. Zvuci gočeva i zurli, tihi izdaleka, nagoveštavali su dolazak
grupe Gorana, rastući dugo i postepeno od zaglušnog i zanosnog ritma pri ulasku
u selo. Omladina u prazničnim odelima ispraćala je brigadire iz svojih sela
pevajući celim putem.
A malo poizdalje svaku grupu pratile su žene, devojke i deca.
Žene u crnim anterijama i belim lakim jašmacima iz kojih im proviraju samo oči.
Devojke u slikovitim crveno-belim nošnjama, sa čitavim tovarima đinđuva oko
vrata i zlatnim cvećem nevena u kosi. I kad su se ljudi sakupili na ledini pred
Sreskim odborom, kad su zurle još strašnije zapištale prateći muška, svečana
teška šiptarska kola, crno-bele grupe zabuljenih žena, sablasne i u suncu, koje
su izdaleka posmatrale svoje sinove i muževe, izgledale su kao otelovljene
senke prošlosti koje nemoćno sa strane posmatraju razigrane snage života,
posmatraju ono što im se otima i stremi napred, u budućnost. Razume se, svaka
prividna simbolika nestaje ako joj priđeš ljudski – blisko i ustupa mesto složenijoj
i uzbudljivijoj životnoj istini. Kad sam prišla „senkama prošlosti“ i stupila s
njima u razgovor, videla sam da me iza prozirnih belih jašmaka gledaju tople
ženske oči, stare i mlade, vesele i radoznale. Sporazumele smo se lako (Gorani
su muslimani, ali govore nekim, rekla bih, makedonskim narečjem. Poreklo im je
bez sumnje slovensko).
Bilo ih je nekoliko koje nisu krile lice, a jedna je na
anteriji nosila medalju Narodnog fronta „Za požrtvovan rad“. A devojke,
nađinđane perlama i šljokicama, stidljivo su pogledale momke u kolu i rasprštavale
se kao jarebice pred našim aparatima za snimanje – ali kad su ušle u selo
ponosno su, bez zazora, nosile zastavu i nevešto ispisane transparente: „Ne
primamo klevete na naše rukovodioce“ – „Izgradićemo prugu Peć – Prizren“.
Posle mitinga kad su već zabrekali motori kamiona, ljudi su se
izdvajali, prilazili da se oproste s porodicom. Žene su muževljevu ruku
prinosile usnama i čelu, očevi su dizali decu u naručju, darivali ih novcem po
starom gurbetskom običaju i ljubili ih u tanku, svilenu kosu s upletenim
amajlijama. Već u kolima, naginjući se preko ograde, mlađi su dovikivali poruke
devojkama, majkama, drugovima. Tek kada su kamioni nestali za prvom okukom, a
gočevi i zurle zamrli u kratkoj disonanci, osetila se neka svečano-tužna tišina
rastanka koju je samo jedno magare bez ustručavanja, razbilo gromkim njakanjem.
Grupe žena polako su se udaljavale u raznim pravcima. Čulo se još neko vreme
tiho zveckanje ukrasa na devojkama, kaskanje konjića po tvrdom drumu, aonda je
ceo Dragaš kao čarolijom ponovo utonuo u pospanu tišinu zlatnog jesenjeg
popodneva.
Potražismo konje ali nam neko reče: „Džipom se može još
trinaest kilometara do Broda. A tamo ćete lako dobiti ne jednog nego tri konja
na čoveka“.
Tačno je da se džipom može do Broda. Ali uz to treba šofer da
je vešt, a putnici da su spremni na maksimum truckanja – i da nisu nervozni.
Brod – to je krajnja tačka na najpreciznijoj karti kolskih
puteva, čudno gnezdo svijeno pod pazuhom ogranaka Šar-Planine niotkud vidljivo dok
mu se sasvim ne približis. Uske, krivudave, grubo kaldrmisane ulice, kuće
pokrivene pločama škriljcima, minijaturna čaršija zamrla – sem kafanice u kojoj
se služi „Divka“ i šerbet, i zadruge, čiji je poslovođa uvek „na čas“ otišao
svojim poslom u nepoznatom pravcu. U centru, malo ispred džamije i „grobišta“,
dve table na dve kuće kazuju da se tu nalazi Mesni narodni odbor i Mesni odbor
Narodnog fronta.
Ali prolaznik koji nema kad da se upoznaje s lokalnim problemima
i koji, zabave radi, hoće da se preda malo maštanju, može – ako jednog
predvečerja stigne u Brod – vrlo lepo da zamisli da je stigao u naselje mađijom
vaskrslo iz tamne osmanlijske epohe Balkana, da se nekim velsovskim trikom
vremenski preneo tri-četiri veka unazad. Neće ga onda začuditi ni ogromna
šarena gomila dece, neobično ljupke i jedre, koja će se uprkos svim opomenama
igrati oko automobila sve dok ga ne odgura u brdski potok, odakle će morati da
ga izvlače volovi; neće ga začuditi ni devojke koje izviruju iz svake kapije i
ćor-sokaka u grubim vunenim čakširima, sa bezbroj đerdana oko vrata, sa turskim
srebrnjacima upletenim u duge kike, sa nabakamljenim i nabeljenim obrazima, od
prirode punim i rumenim; neće mu se učiniti neobično što mnogi ljudi sede
besposleni na pragovima kuća, pred zatvorenim ćepencima, i dime i ćute,
čekajući da padne mrak; i najzad, kad ga neki dobar domaćin primi na konak,
neće se iznenaditi što ni uveče ni ujutru, u velikoj avliji neće naići ni na
senku ženskog čeljadeta, što će mu sam domaćin ujutru doneti ibrik vode i
bakreni sahan da „musafiru“ polije, i što će ga lično ispratiti iz kuće do
usred sela – a onda tajanstveno nestati...
„Dobrom gazdi“ kome smo od Mesnog odbora upućeni
na konačište, kad nas je ugledao oteo se uzdah olakšanja: „A ja mislio da će mi
prate neke seljake!“ Ta rečenica bila je donekle za nas ključ za razumevanje
Broda i njegove zaostalosti. To „gospodstvo“, taj čorbadžijski prezir prema
seljacima mnogih brodskih gazda, to je ono što uvija Brod i danas teškim dahom
prošlosti koji ne može da razveje ni oštro strujanje šarplaninskih vetrova.
Nije tu važno što su zidovi mnogih brodskih kuća oblepljeni pogačama stočne
balege – koja se tako suši za ogrev – jer šume u blizini nema. Nije zaostalost
Broda ni u tome što još nema elektrike, ni u tome što u njemu svi satovi koji
ne stoje idu još po turskom. Brod još nije krenuo napred zato što je od davnine
gnezdo bogatih pečalbara i gazda koji su gomilali zlato trgujući stokom, vunom,
kožama i mlečnim proizvodima. Za jednog brodskog bega se priča da je ima
petnaest hiljada ovaca, da je pri prolazu kroz Prizren „iz ćefa“ zatvarao
pijacu otkupljujući „đuture“ svu iznošenu robu, da je imao kuće i radnje u
Skoplju, u Solunu, u Bugarskoj. Brod je, kažu, nekad bio krcat robom kao saće
medom, iz njega su neprekidno polazili karavani natovareni teškim džakovima. A
da se čovek oženi u Brodu – trebalo je prvo devojci glavu dukatima da pokrije.
Ostatci tog džimriskog i pljačkaškog mentaliteta, ono zlato, oni teški bakarni
sudovi koji se i danas kriju iza neuglednih zidova brodskih kuća – to je
kočnica koja Brodu još ne da napred, koja od njega čini muzejsko naselje, na
čudo i zazor retkih pronalascima kroz taj zabačeni kraj.
O tome smo razmišljali u Brodu pred zoru, drhteći pod tankim
pokrivačem, slušajući lavež pasa i gledajući kroz krnja okna u krupne planinske
zvezde koje su bledile na sve svetlijem nebu.
Kad je sunce granulo, jahali smo već na malim brodskim konjima
kroz klisuru koja vodi do visa Šutman, gde se nalazi prvo Državno bačilo na
Šari. S nama je krenuo još iz Prizrena direktor državnog poljoprivrednog dobra
pod čiju upravu spada i bačilo, a kao dobrovoljni pratioci i vodiči, dva druga
milicionera iz Broda.
Udarivši prečicom putovali smo, kao što obično biva, napornije
i duže no da smo pošli uobičajenim putem. Ali za nas, Beograđane, veličanstveni
šarski predeo bio je takve čarolija da smo sve primali s radošču: i strm uspon,
i lutanje van staza, i zmiju na kamenu ošamućenu hladnoćom, i padanje s konja,
i prvi susret sa ogromnim, ljutim psima – ovčarima. Zobali smo usput opore
borovnice i slatke maline i žudno uzdisali aromatične mirise trava. Posle dva i
po sata putovanja ugledasmo u maloj udolini kamenu kolibu pokrivenu slamom.
Stigli smo.
U prvi mah bili smo razočarani. Državno bačilo – jedna koliba?
I gde su ovce?
Ali „ćaja“, domaćin bačila dostojanstven sredovečni Šiptar
srdačno nas je dočekao i prosto objasnio: ovce nećemo videti do mraka kada se s
čobanima vraćaju s paše. A što se tiče bačila, ova koliba je stara. Objekti
državnog bačila ima tek da se sazidaju.
Ustvari i ovde smo iskusili ono u što smo se već mnogo puta
uverili, putujući po našoj zemlji poslednjih godina: iza još starih oblika,
društvenih i ekonomskih, često mučno ali nezadržljivo klijaju unovi oblici,
organizuju se uslovi za novi život.
Kad smo sagnuli glave da uđemo u primitivnu, mračnu kamenu
kolibu, dočekalo nas je unutra nekakvo tajanstveno, tiho zvrjanje, ritmovano
lakim zvonkim otkucajima baš kao da je tu negde u mraku čobanske kolibe neki
ludak smestio bakarni zidni sat! Tek kad su nam se oči navikle na mrak videli
smo da ti šumovi dolaze od mašine – separatora za maslo koja je stajala kraj
samog ulaza. Na gruboj drvenoj polici sušili su se kao veliki hlebovi, koturi
punomasnog šarplaninskog sira. Direktor je poveo razgovor sa ćajom o izradi
jednog sira velikih razmera – za izložbu.
Sedeći na tronošcu pred kolibom, očiju zasenjenih jakom
planinskom svetlošću, duboko udišući lak i mirisan vazduh, slušali smo razgovor
izmešu direktora i ćaje, koji je trajao satima. Direktor – mlad ćovek.
Kosmetlija – uzeo je odmah da opravlja neke rasušene kace za sir, da mu ruke ne
bi bile zaludne. Ćaja mu je bez mnogo reči pomogao, dodavao alat, a uzgred
vršio i svoje redovne poslove oko separatora i spremanja hrane za čobane i nas;
njihov razgovor dopirao je do nas; u odlomcima, misli su nam često, kao ptice,
uzletale u daljinu, kružile, vraćale se, i nije nam uvek bilo jasno sve ono što
smo čuli. Bilo je tu govora i o „protumetilju“ i o ovnu Merinosu koji kunja,
jer mu ne prija klima i o veterinaru koji uskoro treba da dođe na bačilo da
izvrši veštačko osemenjivanje ovaca, i o nekoj kučki pozajmljenoj privatnom
bačilu koju treba uzeti natrag, i o maji u tečnosti koju treba nabaviti iz
Prizrena, i o zidarima koji treba ovih dana da stignu zajedno s materijalom, i
da počnu zidanje velikog, modernog bačila. Direktor je iz torbe izvadio planove
i pokazivao ih ćaji: „Vidiš, ovde će biti prostorije za preradu mleka. Ovde
magacin. Ovde kancelarije. Ovde staje“. Ćaja je tiho i razložno stavljao svoje
primedbe: „Šok direktori“, ne valja zgrada da bude okrenuta ovako, biće više
izložena vetru. Crep neće valjati za krov. Jedino slamu ovde vetrovi ne odnesu,
pošto je vezana za gredu. I bolje bi bilo početi s proleća. Sad – samo što sneg
nije pao“. – Ništa ne brini“, umirivao ga je „šok direktori“. „Naši zidari sada
rade brže nego ikad. Čekati ne možemo. Pomisli da ćemo do godine imati četiri
puta veće stado“.
Oko podne, dramatičnom brzinom, bleštavo sunčan dan pretvorio
se u mračno neverme. Pao je i grad. Drugovi koji su u košuljama, zavrnutih
rukava, pre jednog časa preduzimljivo krenuli uzbrdo, u potragu za stadima,
vratili su se naježeni i pokisli. Svi smo se skupili u kolibi oko vatre. U
svetlosti plamena razgovarali smo, čitali ponešto, dremali, posmatralikako ćaja
brzo i vešto peče hleb pod sačem i sprema ovčji ćevap u tučanom tiganju.
Neosetno pao je i sumrak. U kolibu su, stresajući vodu sa
kabanica, pristizali čobani. Pozdravljali su s nama mirno i ljubazno: „Tunga
tjeta!“ Jeste li se umorili?“
Navikli su na bačilima na neočekivane goste. Prastaro,
osvešteno pravilo da gosti na bačilu mora da se i hrani i primi na konak prešlo
je i na državno preduzeće. Ove ćaje i čobani, nekada sluge bogatih aga, sada
državni službenici, bili bi nesumnjivo u velikoj neprilici kada bi ih neko
kruto primorao da se prema namernicima ponašaju nepoverljivo i negostoljubivo.
Tako se ovde meša prastaro sa novim. Oni su još puni raznih sujeverja. Ne
ubijaju zmije ni miševe. Računaju godinu od Đurđevdana. Ali već spravljaju
sireve sa veštačkom majom, daju ovcama lekove, prihvataju nove metode u
oplemenjavanju stočne rase.
Prijatno je bilo gledati njihova surova izvajana lica u toploj
svetlosti ognjišta i slušati njihov melodičan razgovor. Kad je uveče počeo
leden vetar da produvava kolibu sa svih strana, bez mnogo reči ogrnuli su
svakog od nas sa svojim ogromnim ovčijim bundama. Do duboko u noć slušali su
pažljivo mladog milicionera koji im je – po svojoj prilici vrlo zanimljivo –
pričao o svojim doživljajima u oslobodilačkom ratu. Kroz san koji nas je hvatao
razabirali smo u njegovoj priči poneku srpsku reč: „Trst je slobodan!“, Napred
drugovi! Juriš!...Šok Tito“.
Probudilo nas je u svitanje ponovo tiho poslovanje ćaje koji
je raspaljivao vatru da užari sač za pečenje hleba. Napolju su brečala zvona na
ovcama. Dovikivali se čobani. „Gde su oni spavali?“ upitala sam. „Kod ovaca“. „Zar
na vlažnoj zemlji, ka kiši i vetru?“ – „O, naučeni smo mi...“
Izašla sam da vidim kakvo je vreme. Pred kolibom zbilo se kao
snežni nanos, ljupko stado šilježadi. Beskrajno širokim obzorjem pregonili su
tamni oblaci. Vetar je probijao do kostiju. Vratila sam se brzo u kolibu.
Drug Ćamil, milicioner iz Broda, sedeo je već kraj vatre i
čitao knjigu koju je, primetila sam, i sinoć dugo čitao. Kad je trenutno
ostavio knjigu da bi pripalio cigaretu, videla sam da čita udžbenik: „Istorija
novoga veka“ od Jefimova.
Pogledala sam s poštovanjem tog neobičnog visokog, mršavog
mladića, do rata verovatno nepismenog seljačkog sina. I on me je toga oblačnog
jutra na pustom visu Šare ispunio gordim osećanjem: Zaista – nema u našoj
zemlji više tako zabačenog kutka gde nećeš naići na rađanje novog čoveka, na
bornu za bolji život. Sve se preobražava, sve ide napred, nezadrživo, uprkos najstihijnijim
zaprekama.
Pred kolibom, kad sam ponovo izašla, čobani su se spremali da
poteraju ovce na pašu. „Gle – rekao je jedan pokazujući rukom negde ka
horizontu, - Faik-aga završio je strižu“. U njegovom glasu bilo je nekog
starog, nesvesnog poštovanja. Pogledala sam pažljivo u pravcu kuda su svi
gledali. I jedva sam na kozjoj stazi nazrela karavan konjića natovaren, valjda,
džakovima vune. „Faik-aga! – oglasio se podrugljivo drug čobanin, rođav,
ogroman brkajlija. – Nema više aga, druže!“ i Prezrivo odmahnuo rukom.
Nad nama su se valjali tamni oblaci, a dole, nad dalekim
niziskim predelom, kao na pozadini starih portreta, veselo je treperila
svetlost sunca tako da se videla svaka uvalica, svaki prevoj, svaki pramen
jutarnje magle.
Ispunilo me je osećanje visine i prostranstva, lako i poletno.
Čudeći se sama svojoj smelosti, zagrlila sam ogromnu mečkasu glavu belog
šarplaninskog psa – ovčara. Veći od mene, on se svalio u travu na leđa,
lakomisleno mazan, mao mače. Pod grlom su mu štrčali gvozdeni šiljci na
ogrlici, zaštita od ujeda vukova.
