Beograd je njegova stogodišnja ljubav

 

Novine: Borba
Utorak, 16. jun 1959. godine

 

Prvi put u Beogradu Alija Pelivan je došao 1866. godine. Imao je tada devet godina. Tu je i odrastao. Zatim ga je život odveo natrag u rodno mesto Zlipotok kod Prizrena, pa dalje preko Soluna u Grčku i Malu Aziju. Ali dug život i mnoštvo događaja nisu mogli da izbrišu iz sećanja „najdraži grad“. Juče je iz Zlipotoka ponovo stigao u Beograd. Sada on ima 102 godine, petoro dece, 27 unuka, i 20 praunuka. Doputovao je sam i seća se svega iz starog Beograda „kao da je juče bilo“.

Nije Beograd uvek izgledao ovako. Davno, pre devedeset godina, na prostoru gde je danas Savezna narodna skupština dečak Alija je napasao konje.

Starac Alija juče se slikao baš na tom mestu. Želio je da se fotografiše i ispred Narodnog pozorišta. Tu se on, sedamdesetih godina prošloga veka igrao na prostranim livadama. Današnja Slavija bila je tada prostor na kome su se održavali vašari i gde je Alija prodavao stoku. 

 

Alija Pelivan

Trgujući stokom putovao je i do Soluna. Pešice najčešće. Samo ponekad i na konju. Išlo se danima dugačkim carskim drumom.

Otac Alijin, Mustafa – Pelivan bio je prvi beogradski bozadžija. I ne samo to. Bio je i prvi rvač u Srbiji. Paše su dolazile da ga gledaju. Nikada ga niko u borbi nije oborio. Zato su mu i dali ime Pelivan – rvač. Pre su se oni zvali Krčovci.

-Putovao sam mnogo, priča nam Alija, ali srećan sam samo u Beogradu. Napišite to. On se mnogo promenio. Sada je još lepši. To je moj grad.

Ove godine stari Alija posle 102 godine života bio je prvi put kod lekara. Zbog očiju.

-Ne vidim baš najbolje, a hteo bih da još dugo vidim dobro, - zaključio je Alija Pelivan, stogodišnji starac, koji nikad nije pušio ni pio, koji i sada putuje sam i seća se svega. A najprijatnije mu je u ovom gradu.

Beograd je njegova stogodišnja ljubav.

 

G. Kojčinović

Vesike

 

„Čekajet vesike“  ili „im došlje vesike za Tursko“ su najčešće fraze koji su se koristile sredinom XX vijeka u govoru stanovnika Gore i muslimanskog stanovništva Jugoslavije (Bosna, Kosovo, Sandžak). Vesike su naziv za dokumenta (garantno pismo, pozivnica) a u Gori se termin koristio za dokumenat koji su iseljenici dobijali nakon otpusta iz državljanstva.

 

Ovo su „vesike“ mog djede po majčinoj liniji iz 1961. godine.  

 

Prva stanica za dobijanje „vesike“ bila je Makedonija,  jer je u ovoj republici bilo najlakše dobiti otpust iz državljanstva.

Zvanično: PUTNI LIST ZA STRANCE se dobijao nakon otpusta iz državljanstva i važio je tri mjeseca. Pored osnovnih podataka o članovima porodice na istom dokumentu su se nalazile i izlazna viza Jugoslavije za jednokratno putovanje (izdavana u Sekretarijatu za unutrašnje poslove u Tetovu), četvorodnevna Grčka tranzitna viza (izdavana u Grčkom Konzulatu u Skoplju) i ulazna turska viza (izdavana na graničnom prijelazu).

Nakon prodaje imovine u bescenje (Gora, Makedonija) dobijali su „vesike“ za jednokratnu upotrebu sa oznakom „bez državljanstva“, dok su pravo na posetu Jugoslaviji sticali tek nakon dvadeset godina provedenih u novoj domovini.

Nakon dobijanja „vesike“ put je vodio železnicom iz Povardarja ka Solunu, a potom, uz presedanje, do Istanbula. Put preko Bugarske, iako je bio kraći, do sredine šezdesetih je bio nemoguć zbog zategnutih jugoslovensko-bugarskih odnosa.