 |
| Na slici: Enver Batiu (istoričar), Ahmed Murati (imam u selu Mlike), Mustafa Balje |
Izvor:
Reportažu pripremio:
Nesim A. Mustafi
GURBEDŽIJA - Broj 11, mart 1993, strana 6-8
Naša efemerna poseta selu Mljike u Gori, kraj Prizrena, izrodila se u pohod, koji bi se, svakako, mogao upisati u neispisane stranice istorije i kulture nas Muslimana sa prostora Kosova a i šire.
Uz melos ovoga podneblja i audio-kaseta koja nam i ovom prilikom pomaže da bliže dočaramo Goru, nastavljamo put za Mljike.
Selo skriveno u njedra Šar-planine, sa oko hiljadu duša, leži i ćuti kao da nešto krije i pritajeno čuva za neka buduća vremena. Tih letnjih meseci selo oživljavaju deca gurbedžija, koja provode ferije u prelepom i čistom kraju. Tako je bilo i ovoga puta.
Odlazimo pravo u džamiju. Petak je, vreme džume namaza, a za taj namaz se bilo okupilo petnaestak ljudi, uglavnom starijih meštana. Ulazimo u malo ali besprekorno uređeno dvorište kako dolikuje samo urednom verskom objektu kakva je džamija u Mljike. Nazvasmo selam. Uz "Vealejkumusselam" i topla dobrodošlica uz merhaba. Posle predstavljanja poče uobičajni razgovor. Sedim pored Envera, ali ploča sa minareta koja gleda pravo u mene i ja u nju kao da mi ne da pravog mira. Uz moje uporno insistiranje gospodin Enver ustade da obavi posao zbog kojeg smo zapravo došli. Zureći stalno u ploču i pišući te hijeroglife gospodin Enver me povremeno gleda i izgovara "Neverovatno, neverovatno!", kao da je promenio i boju lica i boju glasa.
Čitki prepis sa orginal mermerne ploče Enver prevodi i on doslovca glasi: "Sagradio (dogradio) ovu veličanstvenu džamiju Ahmet-aga u godini 1238, kao što je bila sagrađena 688." (hidžretska).
To je ono što vas navodi ponovo na razmišljanje. Zašto je naše (Pagus) selo neispitano? Zašto nauka nije kročila ovim prostorima? Možda je ovim prostorima u svoje vreme kročio samo Jovan Cvijić, ali je njegov zadatak pored ostalog bio i uništavanje ovakvih i sličnih tragova. Meštani su ovu ploču čuvali skrivenu po tavanima kuća i džamije, zamotanu u krpe i vreće. Znali su da tu nešto važno piše. Generacije su to činile tako. Pita se čovek: koliko su nam nova saznanja stara? Koliko su činjenice mogle da nam budu bliske a vremena ih učinila dalekim! Zašto je moralo da padne toliko prašine na našu istoriju i kulturu? To su pitanja za posebna istraživanja i neka izvoli nauka.
Odmah se postavlja pitanje: kako je dospeo muslimanski živalj na ovo područje u to vreme. Na ovo pitanje postoje dva moguća odgovora: - prvo, za vreme krstaških ratova (1095. - 1291.), ili drugo, ostajanjem na pogodnim mestima u vreme trgovačkog tranzita koji se obavljao na širokim prostorima, uključujući i pravac Bliski Istok - Dubrovnik.
Naime, u selo Mljike i dan danas postoji oko tridesetak domaćinstava (mahala) zvani ALEPOVI. Isto toliko a možda i više, Alepovi ima u gorasnkom selu Kruševo. U današnjoj Siriji postoji i dan danas grad Alep, drugi po veličini posle Damaska. U vreme Krstaških ratova grad Alep je bio veći i važniji grad u odnosu na Damask. Alepovih na ovom području je bilo mnogo više. Osni su se iseljavali u druge krajeve, a najviše u Povardarje (Makedonija) i Jedrenje (Turska). Poslednja familija koja se odselila za Jedrenje u vreme represije Rankovića je Emini Amita, da bi njegov brat Hadži Faik i mnogi drugi otišli između dva svetska rata.
Kompletnu reportažu možete pročitati: OVDE
Nema komentara:
Objavi komentar