Fahrudin Jusufi iz Zli Potoka (Gora) u timu „Evrope“ i „Sveta“

Fahrudin Jusufi (1939 – 2019) je najveći deo karijere proveo na poziciji desnog beka. Igrao je za beogradski Partizan (1957 – 1966), Ajtraht Frankfurt (1966 – 1970), Germanija Visbaden (1970 – 1972) i Dornbirn (1972).

U trenerskoj karijeri vodio je sledeće timove: Šalke 04 (1980 – 1981), Vatenšejd 09 (1982 – 1985), Minhen 1860 (1986 – 1987), Partizan (1987 – 1988), Čelik (1989).

Sa Partizanom je osvojio četiri titule prvaka Jugoslavije.

Za reprezentaciju Jugoslavije je odigrao 55 utakmica i učestvovao na Svetskom prvenstvu 1962. godine, Evropskom prvenstvu 1960. na kojem je osvojio srebrnu medalju i na Olimpijskim igrama 1960. godine, gde se okitio zlatnom medaljom.

 

U sezoni 1961/1962 Jusufi je dobio tri velika priznanja.

 

Zapadnonemački časopis „Sport magazin“ iz Nirnberga objavio je ekipu „Evrope“ u fudbalu za 1961. godinu. Fahrudin Jusufi je stavljen na mesto desnog beka. Izabrani tim Evrope:

Jašin (SSSR) – Fončo (Španija) – Jusufi (Jugoslavija) – Blenčflauer (S. Irska) – Santamarija (Španija) – Šimanijak (Z. Nemačka) – Hamrin (Švedska) – Grivs (Engleska) – Di Stefano (Španija) – Sivori (Italija) – Gento (Španija).

 

Engleski časopis „Vorld soker“ na osnovu ankete o najboljim fudbalerima sveta,  sastavio je idealnu ekipu za 1962. godinu.

Frajdl – Ćalma Santos – Jusufi – Zito – Germano – Masopust – Garinča – Pele – Di Stefano – Puškaš – Gento.

 

Iste godine sportski urednik „Dejli Telegrafa“ je odabrao najbolju jedanaestoricu sa svih kontinenata:

Šrojf – Ćalma Santos – Jusufi – Simanijak – Germano – Masopust – Garinča – Vajt – Kutinjo – Pele – Gento.

Opština siromašna – ljudi bogati

Dragaški motivi

 

(Dragaš, avgusta 1978.) – Do Dragaša, sedišta istoimene opštine na padinama Šar planine, dolazi se iz Prizrena. Dragaš je obično, planinsko naselje sa oko 2.000 žitelja, koje, kako reče jedan meštanin, živi samo do podne. Tada se u čaršiji najviše sreću đaci i ljudi koji posvršavaju dnevne poslove. Po podne, svi se zavlače u kuće i dragaškim sokacima zavlada potpuni mir. I razumljivo je. Ovo mesto, iako opštinsko, ne poseduje nikakav objekat društvenog standarda gde bi se ljudi okupljali.

 

Brojke i život

 

Dragaška komuna spada među najsiromašnije u pokrajini Kosovo. Nacionalni dohodak ove opštine, sa 37.000 stanovnika, koji žive u 36 sela i zaselaka, je oko 75 miliona dinara. Ako se, međutim, primene običniji aršini, onda ispada da Dragašani žive lepo. Sva su sela elektrificirana, u mnogima su hladni planinski izvori iskorišćeni za uvođenje vode u kuće, u većini domaćinstva televizori „bela“ tehnika, savremeni nameštaj. Standard bolji od većine razvijenih kosovskih komuna.

Ako je opština siromašna, žitelji njeni nisu. Lepši život učiniše sami građani mesnim samodoprinosima i uz pomoć društvene zajednice, a posebno onih 5.000 pečalbara što širom zemlje poseduju sopstvene aščinice, ćevabdžinice, buregdžijske i druge radnje „goranskih“ specijaliteta. U samoj komuni, pak, u društvenom sektoru radi 1.000 zaposlenih.

Od organizacija društvenog sektora u Dragašu posluju organizacije udruženog rada za kooperaciju „Šar-proizvodi“ i građevinsko preduzeće „Peti oktobar“, podiže se fabrika za preradu vune. Izgradnjom ove fabrike pospešiće se razvoj stočarstva, koje ovde ima povoljne uslove, i omogućiti da posao nađe 600 radnika. U toku su završni radovi asfaltnog puta od Dragaša do najvećeg sela u opštini – Broda. Veze sa ostalim naseljima su „makadamske“ i dostupne uglavnom pešacima i brdskim konjićima.

Pored gimnazije, Dragaš poseduje i osam osmogodišnjih škola sa 6.600  učenika. I dom zdravlja, naravno. 

 

Zurle i novi vidici

 

Dragašani perspektivu svoga kraja vide u uporednom razvoju industrije i stočarstva. Nova fabrika za preradu vune treba da intenzivira veći uzgoj ovaca, kojih sada ima 38.000 komada na padinama Gore i Opolja.

Unapređivaće se, putem kredita, stočarstvo na individualnom sektoru. U planu je podizanje farme sa 5.000 ovaca. Gorani, pak, ne bi bili ono što jesu ako ne razmišljaju o izgradnji jedne fabrike slatkiša, po čemu su nadaleko čuveni. Njeno podizanje treba da omogući povratak mnogih koji su pošli u svet „trbuhom za kruhom“.

U Gori i Opolju treba, međutim, naići kada su svadbarska veselja i videti deo sačuvanih obreda. Svadbe u ovom kraju traju i do pet dana, a domaćina koštaju i po 500 hiljada dinara. Prave se obično u proleće kada dođu pečalbari. Tri dana u domu mladoženjinom svirka zurli i gočeva najavljuju, uz sijaset obrednih detalja radost, a četvrtog se ide po manestu (nevestu). Mladoženja, pak, ostaje kući, „oštri se“, kažu čeka mladu u odaji. Pojedinosti svih običaja goranske svadbe može samo dobar scenario da dočara.

 

Đorđe Jevtić
BORBA, 15. avgust 1978.godine