Vunena bela kapa

 Nošnja ima višestruku namjenu i karakter. Osnovna uloga nošnje je zaštita od hladnoće i drugih prirodnih pojava. U našim balkanskim, pa i širim okvirima, nošnja ima estetski, etnički pa i socijalni karakter. Po nošnji se, često, može odrediti etnička posebnost ljudi, a ne rijetko i socijalni status i vjerska, odnosna konfesionalna pripadnost. Posebno se ističe njena dekorativna odnosno ukrasna uloga.

Muška narodna nošnja je gotovo izbačena iz svakodnevne upotrebe, osim što je koriste pojedinci ili se upotrebljava samo u svečanim prilikama (praznici, svadbe, suneti).

Muška nošnja  Gorana pripada balkanskom tipu i slična je, a po nekim elementima, identična nošnji susjednih Ljumljana kao i Torbeša iz Zapadne Makedonije i Albanije. Razlike su neznatne i u nijansama. 

Prema boji razlikuje se crni i bijeli tip muške nošnje. Crni tip isključivo nose stariji muškarci (mlađi rijetko), dok bijeli tip isključivo nose mlađi, bez razlike da li su oženjeni ili nisu. Također, razlikuje se nošnja za svečane prilike od nošnje za svakodnevnu upotrebu.

Materijali od kojih se izrađuju dijelovi muške nošnje su najčešće od vune, osim za džamadan koji može biti izrađen i od čohe. Izatkani vuneni matrijal se valja da bi dobio na kvalitetu. Terzije za izradu muške nošnje još rade u Restelici i Brodu, mjesta u kojima je nošnja djelimično u upotrebi. Doskora su terzije iz Gore odlazile u Opolje i druga mjesta u okolini Prizrena, gdje su šili nošnju od vune i kože.

Dijelovi muške nošnje

-          kapa (od vune i bijele boje, ravna kao u Ljumi)

-          krpče (mahrama na kapi i oko kape, „čalma“)

-          gunče (gunj; od vune, „šajak“, crne boje i kratkih rukava)

-          džamadan (vuneni; crn ili bijel, rijetko od plave čohe)

-          košulja (platnena i bijela)

-          puas (pojas plave boje; tkan od vune ili pamuka),

-          benebrek (čakšire; sa gajtanima u šest redova)

-          čorape (čarape; od crne vune za starije, dok za mlađe bijele i srmom išarane)

-          openke (opanci; od kravlje kože sa podvezicama („vrfke“) bijele boje

-          obojke (obojci; od vune, crne boje, za mlađe šareni i srmom izatkani,

-          nakit (kićena mahrama i ćustek za momke).

U nastavku možete pročitati intervju u vezi vunene bele kape sa starijim mještanima Kruševa. 

Intervju možete pročitati: OVDJE 

Topoljane (Topojan) 1918.

 

Topoljane (fshati Topojan) je selo u Albaniji u oblasti Kuksa. U ovom selu je rođen Kodža Sinan Paša (1506-1596), veliki vezir Osmanskog  carstva.

1913. godine, u ovom selu i njegovim zaseocima (Xhaferaj, Nimçe i Brekinje) izvršen je masakar od strane srpske vojske.

Prilikom prebrojavanja stanovništva početkom 1913. godine Topoljane ulazi u sastav gorskog sreza . Topoljanska opština obuhvatala je sela:

 Topoljane (1068 stanovnika), 

Brekinje (742 stanovnika), 

Xhaferaj (344 stanovnika),

Nimça (359 stanovnika).

Pet godina kasnije, 1918. godine Topoljane i pomenuta sela ulaze u sastav potprefekture Gora i na popisu stanovništva kojeg je sprovela Austro-Ugarska imali su sledeći broj stanovnika:

Topoljane (513), 

Brekinje (448), 

Xhaferaj (182) i  

Nimça (146). 

Popis stanovništva: Fshati Topojan dhe Xhaferaj 1918.

Popis stanovništva: Fshati Brekinje 1918.

Popis stanovništva: Fshati Nimça 1918.

 

Od popisanih stanovnika, velika većina nije prisutna u selima već se nalazi u obližnjim selima i gradovima. Primetan je veliki broj udovica, preko 160, i dece bez oba roditelja, što potvrđuje izveštaj Dimitrija Tucovića objavljenog 22.10.1913. u Radničkim novinama, broj 223. o Pokolju u Ljumi.

 

Dopisnici beogradskih listova iz Skoplja i novih krajeva uopšte, koji smatraju za nacionalnu dužnost prikrivanje  zločina naših vlasti i vojske i obmanjivanje naroda u Srbiji, javili su već: da je jedno arnautsko selo u Ljumi uništeno, pošto su se Arnauti zatvorili u kuće i do poslednjega uporno branili.

Saopštena je namerno obmana javnosti. Kada su srpske trupe to selo uništile, u njemu ljudi nije bilo. Rezervni oficiri koji su dobili naređenje da selo zapalei sve što u njemu zateču stave pod nož, uzaman su se opirali, uzaman su ponavljali reči „zar sve?“, uzaman su po nekoliko puta izveštavali komandanta da u selu nema nikoga više osim žene i dece. „Sve!“, to je bio odgovor nekoga kapetana Jurišića, koji je radio u sporazumu sa potpukovnikom Milićevićem.

Za dva sata selo je bilo potamanjeno uz scene koje je teško reći. Plotuni su poobarali žene koje su držale odojčad u naručju; pokraj mrtvih matera drala su se njihova dečica koja su slučajno bila pošteđena kuršuma: tela, kao jela vitka, lepih gorštakinja rila su se kao crvi po ledini; žene su se porađale od straha. Za dva sata potamanjeno je na 500 duša.

Klanje je obustavljeno kada je jedan  deo oficira uložio energičan protest, priznajući: da „divlji“ Arnauti naše zarobljenike vojnike razoružaju pa puste, a naša „kulturna“ vojska XX veka ubija njihovu decu! Ali, dockan. Učinjeno je samo ono što se još moglo učiniti: Leševi su potrpani u kuće a kuće zapaljene – da bi se zločinu prikrio trag.

To je istina o ovom strahovitom divljaštvu, o kome sada imaju reč vlada i Narodna skupština.

Kruševo 20.04.1980.

 

Iljinka od Filjibe

Bozadžija, Sofija, početak XX vijeka

Džemilja ispuana vo pesna bila od Rašitovci, od nino kabilje.  Se otvoriv muabet za nina familjija i oja imam zapamteno za ni. Rašitovcam kuća im bila vo dovno mahalo, eto tuje kuća ke ima Ismailj naprajena. Mlogo bilje pristalje ljudži. Pristala familjija.

Toja Rašit šo biv, mlogo pristav čujek biv, on dalj i biv brat Džemilji ilji tetka lji mu bila ne znm. Prodavav vo Filjibe boza. Toga se vikalo Filjibe, sega Plovdiv. Bugari i den deneska ga pijet boza. Naše niz Bulgarija mlogo rabotalje. Rašit nosiv po kuće boza i ke nekujego šo biv najbogat vo mestoto. Toja imav goljema imanica, zemna, 10-15 iljade ovce i sve tija, a samo jena ćerka imav. Mu se vikala Iljinka, Bugarka.

Ka šo nosiv boza, ćerkata go denetisala i mu rekla: „Rašit, ti si za mene“, i on i rekov: „Vala i ti si za mene“. Tamo, vamo se zasakalje i došlo vreme da doiđa on zadoma i i se javiv. Ona mu rekla: „Će dojdem i ja so tebe, će ti izbegam“. Vo toja vakat imala granica postajena među Bulgarija i Srbija. Ona zela nekuje pare, materi ge kažala a ocu ne. Oni ti trnalje i na granica vo Caribrod, toga go vikalje, a deneska Dimitrovgrad, prošlje alji srpska žandarmerija ge zastanala. Otec ka osetiv da izbegala, zengilj čujek uključiv sve poljicija po na, alji oni prošlje granica. Ge stignalje i reklje: „Iljinke vrati se, a znš ke ideš“?
A Rašit sve ponapre i kažav koj je i od kede je i da živuje vo siromašno mesto. Ona im rekla nejde nazač, a babo ne smev da ga zadeva jer na granica se raspravalje. Ka videv kede je rabota izvadiv pare i zlato so šake i dav ćerki.

Ona živuala vo Kruševo, eto tuje sega ke ima kuća Ismailj. Vake popušpteno bilo zanadulu. Tuje Mazlamov brat, Hasan, kuća imav ženina, ka domazeć biv tuje. On, Hasan vo Tursko ošov.

Ona živuala tuje, primila isljam i klanala i sve našinski terbijet zela. Najteško i bilo, eto rodila deca so Rašita i sve, alji sve i vikalje decam: „E more kaurče“! I bilo teško tija ka će čuje, Bugarka bila, alji primila isljam.

Ona živuala tuje vek vreme, komšija bila so naše. Imala deca alji poslje jeno dejće ka rodila se poremetila nekako vo stomak. Nana naša Ćupa ga vrzuala i ga isprajla. Pa poslje celo vreme dur bila živa tamo i pračala nani. Iljinka ga vikalje, a vamo i dalje drugo ime. Vo selo ga znlje ka Iljinka od Filjibe.

E sega šo se dešava poslje. Ka stanalje svi da idujet na ke Turska i oni stanalje da idujet. Otec nejzin so matere sve prodava vo Filjibe i idujet so na vo Tursko. Toljko ćerkata ga sakalje, i kupilje kuća vo Tursko i so na živualje. Otecot i mati Iljinkine tamo vo Tursko umrelje.

Oja adžo Hasan mi go kažuav. Imala jena vrba goljema tuje, vrba beše do docna, ona ga nasijala.

Rašit biv toljko pristav, ljepotan i puač biv. Bilo ksmet so Bugarka da se oženi. Oni se vikalje Rašitovci, Džemilja od tuje ošla za Šištejec. E sega dalj i biv brat ilji tetka lji mu bila ne znm. Bila prirodno pristala familjija.

A.A. 

Maj 2022, Kruševo