Borbe sa Arnautima oko Prizrena (septembar 1913.)

Od 13. do 20. Septembra 1913. po julijanskom kalendaru


13. septembra prešli su Arnauti Drim ispod Vasjata, kod koga je bila kao posada jedna naša četa, i odmah je napadnu. Pošto su bili nesravnjeno jači po snazi, to su slabu posadu napali jednovremeno sa svih strana, pa odmah za tim poseli sve okolne visove i četu, koja se povlačila, potpuno opkoleli u jednoj dubokoj jaruzi i uništili je.Tako su isto prošle i slabe posade na Kalisu i Bušterici, samo što je komandir čete sa Kalisa, potporučnik Minić ipak uspeo, da im protivustane celoga dana, pa se noću probio kroz njih i stigao srećno u sastav svoga bataljona. Razume se, da je ostavio mnogo mrtvih i ranjenih. Kad su na taj način uspešno prešli Drim i probili slabi zastor našeg graničnog fronta, tada su opijeni tim svojim uspesima, sa užasnom i divljačkom drekom krenuli dalje. Jednim delom su se zadržali prema našim slabijim delovima na Ujmištu, a drugim - jačim - krenu preko Gore pravcem Vranište - Prizren.

Pokret ovih razbojnika bio je dobro organizovan, slabe posade su se morale povlačiti i za Arnaute nije prestavljalo veliku teškoću, da nastave prodiranje kroz našu teritoriju.Na Vraništu su takođe razbili jednu našu dobrovoljačku četicu i odmah tu postave svoje vlasti. Pošto je Vranište sresko mesto gorskog sreza, to i Arnauti odmah postave tu svoga kajmakama, koji se odmah dade u posao. Leteli su raspisi na sve strane, pozivali su se sunarodnicina oružje. Tu se obećavalo, preklinjalo i pretilo svima i svakome ko, se ne bi založio za svetu arnautsku stvar. Interesantna je njihova arhiva iz vremena njihove kratke vladavineu Vraništu i okolini Prizrena koju smo kasnije našli.I odmah se rastrčaše glasnici na sve strane da jave u sela, koja se još nisu digla, da je kucnuo davno željeni ,i tako dugo očekivani čas, a sela na pravcu kojim su naši razbijeni delovi prednjih četa ostupali, ustajala su bez poziva i tukla naše vojnike. Ubrzo su zatreštali gočevi i kroz najzabačenija sela i čuveni zlikozci mračne Ljume, kretoše da pomognu svoju braću. I tako je ta arnautska vojska rasla i napredovala dvema kolonama. Jedna kolona je išla preko sela Bele ka Koritniku, i njome je komandovao Mehmed-Beg od Debra, a druga je išla od Ljum Kule drumom pravo pored Drima, i njom je komandovao neki Mustafa-Aga.

Obe kolone koje su brojale ukupno preko tri hiljade ljudi, pojavile su se već 17. septembra u neposrednoj blizini Prizrena i zavladale položajima u neposrednoj blizini ovoga drevnsg srpskog grada. Položaji Guri Dervent, Koritnik i ostali, koji dominiraju Prizrenom, bili su već 18 u njihovim rukama.U Prizrenu je nastala panika. Varoš je potpuno zatvorena. Sve je živo umiralo od straha. Ljudi suuzimali puške i javljali se na službu vojsci. Komandant mesta naredio je da se oružje razda građanima i da se obrazuju dobrovoljački odredi za odbranu varoši. Trgovci, sveštenici, profesori, učitelji, bogoslovi, - sve je to sa puškom trčalo i stavljalo se pod komandu oficira. Ali u tome već počeše pristizati Prizrenu i pojačanja, i odmah izlaziti na položaje, radi potkrepljenja slabih četa X. puka, koje su uz pripomoć artiljerije ipak uspevale da dotle brane Prizren.

19. septembra naređen je opšti napad na Arnaute, koji se bili utvrdili na veoma jakim položajimaGuri Dervent. Naše trupe nisu bile još dovoljno jake da bi mogle u toku toga dana zavladati tim položajima, čije kamenite strane gotovo vertikalno padaju na niže, a sa čijih. grebena sipaju Arnauti najžešću vatru.

Sutra dan 20 preduzet je ponovni napad. Arnauti su se borili uporno. Oni imaju svoju naročitutaktiku, - arnautsku taktiku - i prestavljaju sobom žilavog neprijatelja. U trenutku kada su naše trupe najviše angažovane prema arnautskim delovima, koji su nam na frontu, pojavljuju se mnogi od njih i sa bokova i iz pozadine, - niču sa svih strana, halaču divljački i nzpadaju bezočno. Ti njihovi obilasci mogu se protumačiti samo na taj način, što i sva okolna sela ustaju na oružje i jurišaju na naše vojnike. Bilo je slučajeva, da su čak i sekirama ubijali vojnike,

Ali 20. septembra po podne već su se napadači počeli kolebati, jer napadu naših trupa na Guri-Dervent sadejstvovao je i silan napad od sela Žura, a i ozgo sa Koritnika kretao se jedan odred, koji se probio od Ljum-Kule. Oko 2 ipo časa po podne su već pojedine grupe otpočele odstupati, a između 3-4 časa Guri Dervent je bio u našim rukama. Tetovska kolona, u jačini dva bataljona 7. puka takođe se pojavila ozgo sa Šara, a odred iz Piškopeje približavao se Bicanu i pa taj načinsu Arnauti bili potpuno opkoljeni. Vojska ovih razbojnika opkoljena je po selima na našoj teritoriji, a ostatak je pobegao kroz divlje i puste gudure Ljume, kroz koje se samoArnauti znaju provući i prebegao je preko Drima.

I kad je naša kolona počela gonjenje, onda je po selima smireno dočekaju mirni građani, koji grde aramije koje im ne daju mirno živeti, ljube ruke „komandantu", klanjaju se i temenaju i stavljaju na uslugu. A međutim to su baš oni isti koji su se pre dan dva sa puškom u ruci kretali protivu tih istih naših trupa i ubijali naše vojnike.

Ovo je možda jedan od najpodlijih i najbezočnijih naroda, pri tome su tako divljačni, da kad su sami postaju strašni i opasni. Pre godinu dana mi smo im dali sve; dali smo im slobodu - onu slobodu za kojom toliki mnogo i mnogo kulturniji narodi vapiju, i primili ih kao ravne sebi. Mi smo ih hranili, mi izdržavali, jer su njihovi krajevi siromašni i pusti. I sad nam oni ovako vraćaju sva ta naša dobročinstva.

Kad je tako, i kad kod njih ne pomažu čovečanske mere, - onda, onda smo ih morali u interesu opšte srpske stvari kazniti i to vrlo osetno kazniti.

Izvor:

Balkanski rat u slici i reči
Godina I Broj 34. Strana 538.
Beograd 13. Oktobar 1913.po julijanskom kalendaru

Kompletan izveštaj možete pročitati: OVDE

 

"Treći balkanski rat" u beogradskoj štampi - Septembar 1913.

 

 

U septembru 1913. godine izbila je albanska pobuna koja nije zaobišla ni Goru. Neki su historičari ovo nazvali Trećim balkanskim ratom. Tucović je o tome pisao: ”i kada je buna izbila, Vlada je preko zastupnika ministra spoljašnjih dela izjavila da će Arbanasi biti ‘primerno kažnjeni’, buržoaska štampa je tražila istrebljenje bez milosti, a vojska je izvršavala. Arbanaska sela, iz kojih su ljudi bili blagovremeno izbegli, behu pretvorena u zgarišta. To behu u isto vreme varvarski krematorijumi u kojima je sagorelo stotinama živih žena i dece. I dokle su ustanici zarobljene srpske oficire i vojnike razoružavali i puštali, dotle srpska soldateska nije štedela ni njihovu decu, žene i bolesne.” 

Srpska vojska je izvršila i nekoliko masakara nad nedužnim i preplašenim stanovništvom Gore. To je još više pojačalo nesigurnost i ubrzalo iseljavanje u Tursku koje će u narednim godinama poprimiti dimenzije egzodusa. 

Najveći masakr je izvršen u Restelici, gdje je ubijeno 12 meštana. U Kruševu je ubijeno 8 članova porodice Mola Arifa, među kojima i dvoje dece od po nekoliko godina. U Brodu je na mjestu Zdražejec, također, izvršen masakr i ubijeno desetak mještana. Zločini su se dogodili i u drugim selima Gore - Vraništu, Radeši, Globočici. U Globočici je ubijen seoski imam mola Kahriman. Svi ovi zločini su izvršeni sa jednim ciljem - da se stanovništvo zaplaši i, u slučaju izjašnjavanja pred međunarodnim komisijama za granice, izjasni da želi da živi u Srbiji. 

 

Kompletan rad "Treći balkanski rat" u beogradskoj štampi
možete pročitati: OVDE

Održana promocija romana “Kazivanja Velikog leptira” autora Mustafe Balje

Još jedna hronika stradanja, još jedna Historia calamitatem! Do sada skrivana, javnosti nepoznata, u akademskim krugovima historičara, po nalogu vlasti, žigom ovjerena kao Strogo zabranjeno. Ovaj put to je priča o zločinima nad gorštacima Gore, jednog od najljepših i najmanje poznatih predjela Balkana.

Priča koja potvrđuje da se od nasilja vlasti ne može naći spas. Niti otići dovoljno daleko. Nije dovoljno što nikome ne smetaš, što si nevin, što nikakvo zlo nisi učinio! Dovoljno je što te ima i što nisi onakav kakvi su oni koji su na vlasti!

 

Iz recenzije akademika Ferida Muhića

 

 

 

U Bošnjačkom kulturnom centru u Prizrenu u srijedu, 23. avgusta, održana je promocija romana “Kazivanja Velikog leptira”, novinara i književnika Mustafe Balje. Nakon objavljenih pet knjiga poezije, Mustafa je odlučio da publici pokloni i jedan roman. Radi se o historijskom romanu koji donosi kazivanja historije Gore, tačnije Restelice, gdje je Balje i rođen.

 

Govoreći za Redakciju na bosanskom jeziku RTK Radija 2, Balje kaže da je za njega pisanje romana “Kazivanje Velikog leptira”, bila posebna putešestvija, jer se oprobao da napiše nešto što ga je godinama tištelo, nešto što je godinama bilo nagomilano u njemu.

“Zahvaljujući mojoj majci Zineti, koja je bila narator, hroničar i detaljista, imao sam priliku da čujem neke interesantne stvari iz naše historije, koncentrisane na područje Gore, tačnije Restelice, koje su me motivisale da napišem ovaj roman prvjenac u pet kazivanja. Radi se o historijskom romanu i ideja je bila da to sumblimirano znanje pretočim u knjigu a da,sa druge, strane sebi olakšam, zato što sam bio pod velikim pritiskom. I što sam se više približavao cilju i završavao roman, počeo sam da osjećam neki unutrašnji mir i neku slast koju ne mogu opisati”, priča nam Balje.

Balje kaže da ga je, još dok je bio dijete, opčinjavala ljepota i surovost njegovog zavičaja a Veliki leptir je, na neki način, metaforički u svim pet kazivanjima pokušao da dočara ljude i događaje od 1913. do 70.tih godina prošlog vijeka.

“To su pet istinitih kazivanja. U tom romanu su likovi i sudbine koje su me, na neki način, probudile da ja potražim odgovor na jedno osnovno pitanje: Kako je dio mog etnosa krčio put opstanka u najtežim sudbonosnim tranzicijskim vremenima?. Razmišljao sam o njihovim nedaćama, golgotama, gurbedžijama koji su uz teške muke izdržavali svoje familije. Sve to pod nekim “plaštom” određenih sistema. Mislim da je dosta bilo usmjenih predanja i vrijeme je bilo da počnemo da pišemo. Zar da sve što imam u glavi ostane ne zabilježeno?. To je bio moj stalni osjećaj, teret, ali sa druge strane me pekla savjest. I onda sam krenuo sa pisanjem ovog romana”, kaže Balje.

On se zahvalio ekipi izdavačke kuće Connetum iz Sarajeva, lektoru Džemaludinu Latiću, recezentu Feridu Muhiću i svima onim koji su pomogli da roman ugleda svjelost dana.

Prije romana “Kazivanja Velikog leptira”, Mustafa Balje je objavio i pet knjiga poezije: Leptiri po pločnicima (2009), Gošća (2013), Noćno putovanje (2015), Ademov mjesec (2017) i Otok od živog srebra (2021). Sa Sadikom Idrizijem Aljabakom, koautor je Antologije poezije Gore.

Autor: Meliha Murić Januz, RTK-Radio

RadioGora

Ispovjest Jonuza Jonuzija (Sulejmanovića), bivšeg logoraša Mauthausena

 

Izvor:
Nezavisni magazin na bosanskom jeziku „ALEM“
Godina I broj 6 str.17-19
11. maj 2001.god  


Kompletan tekst: OVDE

Desilo se, ne ponovilo se

Piše: Mustafa Balje

Blizu Linza, na oko 150 kilometara od Beča, usred čudnoga pejzaža stoji strašna tvrđava. Bila je sagrađena za uništavanje ljudskih života. Svaka stijena ovoga zdanja krije priču ljudskog stradanja.
Kroz vrata logora Mauthausena, iznad kojih je bilo ispisano: „Ti, koji ovdje ulaziš, ostavi iza sebe nadu“, prošlo je oko 200 hiljada muškaraca i žena, dok su Hitlerovi naci-fašisti u tom logoru na razne načine ubili oko 113 hiljada logoraša: Rusa, Poljaka, Jugoslovena, Italijana, Grka, Belgijanaca, Francuza, Mađara, Španaca, Čehoslovaka, Austrijanaca, njemačkih anti-fašista i drugih. Nakon Hitlerove kapitulacije, 5. maja 1945. godine, u Mauthausenu je u gasnim komorama usmrćeno 1.500 logoraša.
Jedan i jedini iz Prizrenskoga regiona, koji je doživio stradanja i golgotu i Maunthausenu je Jonuz Jonuzi, tada Sulejmanović. Rođen je u Rapči kod Dragaša, 1919. godine, a danas „slavi“ 56 godina od oslobođenja iz Mauthausena. U sinovljevom stanu kod Ćuljana, u Prizrenu, srećemo ga kako sa svojom „staricom“ brižljivo slaže slike u svom porodičnom albumu i, nakon upoznavanja, prisjeća se teških dana u austrijskom konc-logoru Mauthausen. 

Strahote Mauthausena 

 
Daleke 1940., pred sami početak Drugog svjetskog rata, bio sam na privremenom radu u Rumuniji. Nakon šest godina rada, kao dvadesetjednogodišnjak, preko kraljevske jugoslovenske ambasade u Bukureštu, uručen mi je poziv za odsluženje vojnog roka. Tebalo je da odem u Zagreb. Nakon kapitulacije tadašnje Jugoslavije, 1941. godine bivam zarobljen, uz Nezira Isakovića iz Restelice. Isaković je bio u 34. pješadijskom puku u Subotici, a zarobljen je u Sremskoj Mitrovici. Tako je počeo moj put u neizvjesno. Na hiljade ratnih zarobljenika je odvedeno u Austriju i Njemačku. Ja sam bio jedini iz Gore koji je vidio i doživio strahote austrijskog nacističkog konc-logora Mauthausena. Karakteristika tog logora je bila njegova veličina i kamenolom u kojem su logoraši radili najteže poslove – sjeća se Jonuzi i nastavlja: - Komandant logora Mauthausen je bio pukovnik SS-divizije Franz Ziereis, ratni zločinac. Imao je kćerku maturantkinju, za koju kažu da joj je jedina želja bila da joj otac napravi tašnicu od ljudske kože. To je i učinio. Najteže mi je bilo što sam praktično svakoga časa mogao biti svjedok neke egzekucije. Život logoraša u Mauthausenu  za naciste nije vrijedio ništa. Možete zamisliti, njihova mašinerija ubijala je logoraše na 33 načina. Logoraši su sistematski, psihički i fizički ubijani. Mi smo za njih bili samo „Wernichtung dur arbait“, najjeftinija radna snaga. Na „stepenicama smrti“, kako su nazivali jedan od načina ubijanja, žrtvi su stavljali na leđa 50 kilograma kamenja i on se morao tako penjati na 186 stepenika. Ukoliko bi umorni logoraš pao, stražari su puštali dresirane pse koji bi ga zadavili. Kada bi logoraši odlazili u stroju prema kamenolomu, onoga koga su nacisti željeli da ubiju, jednostavno bi gurnuli u ponor dubine 150 metara. Neke su streljale u potiljak, stavljajući ih na vagu prije nošenja u gasne komore. Jednoj povećoj grupi od oko 500 jevrejskih djevojaka deportovanih iz Mađarske, uzimali su krv, koja je kasnije bila nošena vojnicima Wermachta na ratištima. Te djevojke su potom preko noći bile odvežene u gasne komore a kasnije u krematorijume. Skoro svakoga dana je u Mauthausen pristizalo novih logoraša iz drugih konc-logora.
Svakoga dana je bilo ubijanja na najbestijalniji način. Na tzv. „Zidu žalbe i optužbe“ vezali bi logoraša okrenutim prema zidu. Tako je stajao vezan i po nekoliko dana. Stalnim batinjanjem bi ga razulareni nacistički vojnici usmrtili.
-U Mauthausenu je stradao i Xhevdet Doda, jedan od kosovskih heroja. U to vrijeme sam radio kao bolničar-sanitet u paviljonu 2, logorske bolnice. Glavni ljekar je bio dr. Čapljinsky, Poljak. Ništa nismo mogli pomoći, tu su nam donosili pretučene ili logoraše koji su služili kao eksperiment na kojima su nacisti u njihovim ordinacijama isprobavali razne pokuse. Samo u jednom malom krevetu bolnice ležalo je po šestoro logoraša – kaže Jonuz Jonuzi i uz suze, nakon toliko vremena, dodaje: - U velikom konc-logoru Mauthausen, bili su ogromni podzemni krematorijumi. Tu su u pepeo pretvarane žrtve iz gasnih komora. Prikupivši određen broj logoraša – nastavlja priču Jonuzi – u improviziranim kupatilima sa 33 tuša, i zaptivenim vratima, kroz ventilator su pustali otrovni gas Ciklon B. Taj otrov su dopremali kolima i pod oznakama Crvenog krsta. Po 30 lješeva dnevno je nošeno u krematorijum. U drugom krematorijumu, smještenom u zgradi koja je prije bila škola za časne sestre, u tzv. „Hatermanovom dvorcu“ bilo je odnošeno na hiljade lješeva. Pepeo koji su dobijali paljenjem lješeva u krematorijumima služio im je kao đubrivo za bašće. Ljudi su uništavani po raznim salama gdje su nacisti vršili kastriranje muških i ženskih polnih organa. U tijela logoraša ubrizgavali bi razne klice oboljelih ćelija rakom. Čak je bilo i ubrizgavanja benzina u venama logoaša. Marta 1945. godine deportovani su i lješevi iz Aushvitza. To su mahom bili logoraši stradali od trbušnog tifusa i raznih zaraznih bolesti. Jedan od metoda uništavanja koji su koristili nacisti, bilo je i smrzavanje. Vodom bi poprskali žrtve i tako ih zimi, na -20 do -30 stepeni Celzijevih, ostavljali van logoraških baraka. Tako su najčešće ubijali Ruse. Sve je to trajalo pet godina. Napokon je došla neočekivana sloboda. Došao je kraj ubijanju i mučenju. 

Spašavanje fizičara Mojsijeviča, Jevreja

 
U konc-logorskoj bolnici „Kranken Revir Haus“ gdje sam radio, početkom septembra 1944. godine, došli su SS-ovci da ubiju Jevreja Mojsija Mojsijeviča. On je bio fizičar iz Rusije. Na pitanje vojnika gdje je Mojsijevič odgovorio sam: „Mozsievitch ist schon tot“ (Mojsijevič je mrtav). U stvari, na bolničkom krevetu je bilo beživotno tijelo Ahmeda Osmanova, ja sam samo karticu od pokojnog Osmanova dao Mojsijeviču. Tako sam spasio fizičara od sigurne smrti. Poslije rata, jedna jevrejska organizacija „Holokaust Jad Vashem“ je za svakog onog koji je spasio nekog Jevreja dodjeljivala „medalju pravednika“. Međutim, tažili su kao dokaz izjavu spašenoga. Mojsije Mojsijevič je umro odmah nakon rata, tako da nisam mogao da dobijem tu medalju. Znam da je dosta Bošnjaka iz Bosne dobilo odlikovanje. Na kraju krajeva, ja sam to uradio iz čisto ljudskih razloga. Osjećao sam bol svakog logoraša Mauthausena, jer sam i ja bio jedan od njih – kaže Jonuz Jonuzi.  
-Na dan oslobođenja 5. maja 1945. godine, logoraši iz Mauthausena su skinuli sa ulaznih vrata logora znak kukastog krsta. Toga dana sam se ponovo rodio – kaže Jonuzi. 

Povratak kući nakon 11 godina 

 
Padom fašizma, nakon punih 11 godina Jonuzi se vraća u svoj „memljećet“, gdje počinje svoj drugi život.
Moja tadašnja vjerenica me čekala. Kada sam se vratio, sve se promijenilo. Zadruga u Dragašu mi je dala neki kupon kojim sam mogao da podignem jorgan i novu košulju. Napravio sam skromnu svadbu, jer je bila velika nemaština i nije se moglo drugačije. Zaboravio sam na nemaštinu nakon onoga što sam doživio u konc-logoru u Mauthausenu. Krenuo sam dalje u život. Učio. Zbog teške žutice od koje sam bolovao, nisam bio u stanju da završim svoje školovanje za doktora u Beogradu. Priznali su mi, ipak, Višu medicinsku školu. Tako sam pune 43 godine radio kao ljekar u dragaškoj bolnici. Svakoga dana obilazio sam pješke nemoćne i bolesne po selima Gore i Opolja. Dešavalo se da prespavam noć u nekom od sela, da bih sutra nastavio svoj posao – priča ovaj vitalan 82- godišnjak.




Kompletan tekst možete pročitati: OVDE