Šesnaest kilometara
južno od Dragaša, a dva kilometara od albanske granice, na nadmorskoj visini
1320 metara, nalazi se selo Kruševo. Od prošle godine krivudavi put do njega je
prekriven asfaltom. No, ni ranije, iako izolovana saobraćajnica, nije bila razlog
da ono bude isključeno iz savremenog toka civilizacije. Šta više po osnovi
uslova stanovanja i života, kruševska domaćinstva su i odskakala od
domaćinstava u drugim, privrednim i kulturnim centrima bližim selima pre svega,
zahvaljujući ranijem upoznavanju sa mogućnostima poboljšavanja životnih uslova.
Svaka od blizu 130
porodica ovog sela ipak ima gotovo sve, ako može tako da se kaže. Pa opet, ni
jedna nije potpuno srećna, utoliko pre što te blagodeti ne koriste svi članovi domaćinstva,
a pogotovu ne oni koji su ih stvorili. Muškarci sposobni za rad su uglavnom
rastureni po belom svetu, na gurbet. Stvaranjem sredstava za životnu
egzistenciju ukućana, kako to narod obično kaže, odužuju se već umornim, van
porodičnog doma ostarelim, u Kruševo vraćenim roditeljima, a zadužuju sinove
koji će istu obavezu morati da naslede.
***
-Sem brašna za
porodicu, valja obezbediti i hranu za stoku – kaže sedamdesetogodišnji Ejup
Seferi. Jedan je njegov sin, priča nam dalje on, zaposlen je u dragaškom
Drateksu, što smatra posebnom srećom, da mu se neko nađe u blizini, pošto sam
više nije u stanju ni plot da ogradi, dok su druga dvojca, kad prolećno sunce
nije još pošteno ogrejalo, već morala da u potrazi za sezonskim poslom odu iz
rodnog Kruševa. Adresu im je tek ovih dana saznao. Zato je i sišao u centar
sela. Poštar samo što nije stigao.
U
društvu sa Ejupom je i Fehim Hodža, takođe starac od sedamdesetak godina.
Izašao je, veli, da malo protegne noge, i da popriča sa nekim, jer mu, kako
kaže, unuci i unuke već prebaciju da im je proteklih dana i noći sve „priče“
ispričao i po nekoliko puta.
Meštani Kruševa poseduju blizu 600 grla krupne
stoke i oko dva puta toliko ovaca.
Sem što gotovo svake godine vlada nestašica
sena, pomalo je čudno, ali istinito, da stanovnici ovog sela u Gori oskudevaju
i u drvima. Nekada je čitava šuma, zvana Jelak, na površini od preko 180
hektara, pripadala njima, ali im je oduzeta 1953.godine.
Kompletan tekst možete pročitati: OVDE
