Emin Kačar (Gaziu)

Emin Kačar (Gaziu)

(01.07.1882. Kruševo, Gora - 06.01.1960. Yalıköy / Podima, Turska)

Od oca Arifa i majke Hadžire

Prije nekoliko godina, prikupljajući informacije o užoj familiji i historijskim događajima iz našeg kraja, čuo sam priču o Eminu, sinu mola Arifa Gazije. U vrijema kada su Srbi zaposjedali Goru i vršili neopisiva zvjerstva, Emin je u zadnjem času pobjegao i izvukao živu glavu. Tada mi je u oči zapao jedan detalj priče, koji glasi:

„Emin, stariji sin poznatog mola Arifa Kruše, bio je odvažan čovjek, izrazitog fizičkog stasa. Bio je iz ugledne porodice u selu i držao poslednju valjavicu u selu. Kada se situacija pogoršala, i srpske snage vršile torturu i pritisak nad stanovništvom Gore, Emin je među prvima uzeo pušku i branio svoj vatan. Jednoga dana, dok je boravio u selu, nehatom ga je prijavila jedna žena iz sela, dok ga je drugi seljanin prokazao srpskoj žandarmeriji. Žandarmi su opkolili kuću u kojoj se Emin nalazio. Vidjevši da je opkoljen, stavlja mahramu na glavi, oblači terljik (ženski mantil), ispod kojeg stavlja pušku, uzima tuariju (drvenu posudu za vodu), izlazi iz kuće i neometano prolazi pored žandarma. Čim se dovoljno udaljio, bacio je stvari ali je iznenada naišao na vojnike i „komandanta“. Razmijenili su vatru u kojoj je „komandant“ ranjen. Emin je bio vješt u rukovanju oružjem, pa je u selu ostala uzrečica da je imao „dva srca“. Poslije ovog događaja, nije se više vraćao u selo, postao je kačak. Neko vrijeme se krio u šumama blizu sela, a nakon ubistva nekoliko članova njegove porodice, među njima i  njegova žena, Emin odlazi u Tursku.“ 

Dugo sam razmišljao i sklapao fragmente priče koju sam čuo od svoje nane. Na prvom slušanju djelovala mi je onako nestvarno, čak „bajkovito“. Međutim, prije neki dan sam naišao na jedan novinski članak od 19. septembra 1913. godine, u kojem piše o Arnautinu „koji se obukao u žensko odelo“ i ranio vojvodu Trbića:

Ranjen vojvoda Trbić (Specijalni telegram našeg dopisnika)

Skoplje, 19. septembar 1913. godine 9 sati i 50 minuta po podne

Ovde je stigao glas, da je vojvoda Trbić ranjen na prevaru. Ranio ga je jedan Arnautin, koji se obukao u žensko odelo, pa mu došao vrlo blizu. Usled ovakvih podmuklih događaja, naši su vrlo ogorčeni i biće velikog okršaja. Opšte je uverenje, da Arnaute treba satrti, da više nikad ne dignu glavu.

(Dnevne novine „Mali Žurnal“ br.263)

Kompletan tekst možete pročitati: OVDE

Novembar 1992.godine - Kad neće svet Kruševu…

Šesnaest kilometara južno od Dragaša, a dva kilometara od albanske granice, na nadmorskoj visini 1320 metara, nalazi se selo Kruševo. Od prošle godine krivudavi put do njega je prekriven asfaltom. No, ni ranije, iako izolovana saobraćajnica, nije bila razlog da ono bude isključeno iz savremenog toka civilizacije. Šta više po osnovi uslova stanovanja i života, kruševska domaćinstva su i odskakala od domaćinstava u drugim, privrednim i kulturnim centrima bližim selima pre svega, zahvaljujući ranijem upoznavanju sa mogućnostima poboljšavanja životnih uslova.

Svaka od blizu 130 porodica ovog sela ipak ima gotovo sve, ako može tako da se kaže. Pa opet, ni jedna nije potpuno srećna, utoliko pre što te blagodeti ne koriste svi članovi domaćinstva, a pogotovu ne oni koji su ih stvorili. Muškarci sposobni za rad su uglavnom rastureni po belom svetu, na gurbet. Stvaranjem sredstava za životnu egzistenciju ukućana, kako to narod obično kaže, odužuju se već umornim, van porodičnog doma ostarelim, u Kruševo vraćenim roditeljima, a zadužuju sinove koji će istu obavezu morati da naslede.

 ***

-Sem brašna za porodicu, valja obezbediti i hranu za stoku – kaže sedamdesetogodišnji Ejup Seferi. Jedan je njegov sin, priča nam dalje on, zaposlen je u dragaškom Drateksu, što smatra posebnom srećom, da mu se neko nađe u blizini, pošto sam više nije u stanju ni plot da ogradi, dok su druga dvojca, kad prolećno sunce nije još pošteno ogrejalo, već morala da u potrazi za sezonskim poslom odu iz rodnog Kruševa. Adresu im je tek ovih dana saznao. Zato je i sišao u centar sela. Poštar samo što nije stigao.

U društvu sa Ejupom je i Fehim Hodža, takođe starac od sedamdesetak godina. Izašao je, veli, da malo protegne noge, i da popriča sa nekim, jer mu, kako kaže, unuci i unuke već prebaciju da im je proteklih dana i noći sve „priče“ ispričao i po nekoliko puta.

Meštani Kruševa poseduju blizu 600 grla krupne stoke i oko dva puta toliko ovaca.   

Sem što gotovo svake godine vlada nestašica sena, pomalo je čudno, ali istinito, da stanovnici ovog sela u Gori oskudevaju i u drvima. Nekada je čitava šuma, zvana Jelak, na površini od preko 180 hektara, pripadala njima, ali im je oduzeta 1953.godine.

Kompletan tekst možete pročitati: OVDE

Sunetlije 1950.

Sunetlije, familija Eštrefa Gaziu

Kruševo, 1950.

Molba, zahtev i odluka iz 1938.godine

Molba poslata mesnoj upravi od strane Dalif Šerifa kako bi mu odobrili drvnu građu za opravku njegove kuće. Molba je poslata 21.og marta 1938.godine. Zbor je održan 2.aprila 1938.godine na kom je doneta odluka da se odobrava seča jelove šume za potrebe Dalif Šerifa. Zbor građana je predvodio seoski starešina Eštref Arif.


Mesnoj upravi sela Kruševa 
u Kruševu
 

 Molba

Molim upravu da sazove zbor građana i da mi odobri seču jelovih drveta za opravku moje kuće,

potrebna mi je građa i to:

1; (30) stabala jelovih drveta u debljini 15cm – 20cm

2; (100) stabala jelovih drveta u debljini  od 7 – 10cm.

21/ III 1938.godine           taksu plačam

Uručiv

Dalif Šerif

tj. Muarem Mustafa

Oba iz Kruševa

21.og marta 1938.godine u mesnom odboru građana sela Kruševa
U Kruševu

Zapisnik

Mesnog zbora građana sela Kruševa održanog na osnovu molbe Dalifa Šerifa iz Kruševa za odobravanje građe koje su  iz seoske šume za opravku kuće. Na poziv seoskog starešine sastao se je danas mesni zbor građana, pa kada je konstantovano da je došlo dovoljan broj građana na zbor, prošlo se radu radi čega je i zbor sazvat.

Seoski starešina iznosi pred zbor molbu Dalifa Šerifa iz Kruševa kojom traži seču građe iz seoske šume za opravku kuće.  Zbor primivši na radu molbu Dalifa Šerifa jednoglasno donosi ovu

 Odluku

Da se Dalifu Šerifu iz Kruševa odobri seča upotrebne građe za opravku svoje kuće i to:

1; (30) stabala jelovih drveta u debljini od 15 – 20 cm

2; (100) stabala jelovih drveta u debljini  od 7 – 10cm.

i da se ova odluka dostavi nadzornoj vlasti Šumskog referenta na odobrenje. 

Rukovodeno zborom

 Sevski starešina

 Ešref Arif

Overači zapisnika                                                                                                             

1; Izet Amza                                                                                                                      

2; Amet Isljam

Pečat                                                                                    

Overava

Šum     uprave                                                                                                                          

Pečat ( 563/ 2 IV 1938)   

Ceo tekst možete pročitati: OVDE                                                                                                                      

Strana 1

Strana 2