Religija i njeno delovanje u sredini

Na prostoru Jugoslavije državni ateizam je predstavljao deo službene državne politike u doba vladavine Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) od 1945. do 1990.godine. Državni ateizam je imao iste osnove kao i u većini drugih država, ali i neke lokalne specifičnosti.

Javno poricanje, pa i suzbijanje religije se opravdavalo činjenicom da verske razlike ističu razlike među jugoslavenskim narodima i narodnostima, te tako podstiču nacionalizam i šovinizam te potkopavaju bratstvo-jedinstvo.

Državni ateizam je svoje najekstremnije oblike imao neposredno nakon Drugog svetskog rata.

Kasnije se državni ateizam ispoljavao kroz implicitne oblike. Izvršena je potpuna sekularizacija javnog života - u školama je ukinuta veronauka, a iz školskih udžbenika izbačen verski sadržaj i umesto toga promicana kritika religije. Verski sadržaji su takođe prognani iz medija, a čak su se prestali slaviti i verski praznici.

Najefikasnije sredstvo državnog ateizma bila je činjenica da je KPJ/SKJ Ustavom imala zagarantovanu vodeću ulogu u društvu. S obzirom da je ateizam bio nužan preduvjet članstva u Partiji, to je značilo da se na svim vodećim položajima u društvu mogu nalaziti samo ateisti, mada je bilo i onih koji su bili članovi Saveza Komunista, a tajno su proslavljali verske praznike itd.

Godine 1946. ukinuti su šerijatski sudovi. 1950. godine donesen je zakon kojim je ženama zabranjeno nositi feredže. Godine 1952. zatvorene su sve tekije u Bosni i Hercegovini i zabranjeni svi derviški redovi. Zatvorena je i muslimanska tiskara u Sarajevu i do 1964. godine bilo je zabranjeno izdavati islamske udžbenike u Jugoslaviji.¹ Medutim, neke od tih mera potajno su se kršile: i dalje su bili u opticaju islamski tekstovi, deca su se podučavala u džamijama, a studentska organizacija „Mladi Muslimani“ odupirala se kampanji protiv islama sve dok nekoliko stotina njenih članova nije pozatvarano 1949. i 1950. godine.[1]

Službeni stav prema islamu izmenio se krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina iz sasvim osebujnog razloga: jugoslavenska muslimanska zajednica postala je tada oruđe Titove“nesvrstane“ spoljne politike.[2] Njeni predstavnici su nastupali kao predstavnici muslimana na skupovima zemalja Trećeg sveta, a muslimansko poreklo je postalo preporuka za napredovanje u jugoslavenskoj diplomatskoj službi. 

Odnos komunističke vlasti prema religiji je s vremenom postajao manje rigidan, a državni ateizam je u pojedinim republičkim organizacijama SKJ, a samim tim i u republikama Jugoslavije formalno je napušten neposredno pred raspad SKJ 1990. godine.

***

U nastavku sledi zapisnik Mesnog Odbora Saveza Komunista Kruševa koji je održan 28. februara 1976.godine. Na dnevnom redu se našla i tačka o delovanju religije na sredinu. Iako se u Jugoslaviji službeno izmenio stav prema islamu, krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina,  na lokalnom nivou, u Gori, se i dalje raspravlja o “raščišćavanju sa religijom” i o religiji kao “nazadnoj ideologiji”.

Pojedini članovi Mesnog Odbora Saveza Komunista Kruševo su među živima pa njihova imena i prezimena su označena brojevima.  

Kompletan tekst možete pročitati i preuzeti: OVDE

 

---

[1] Povijest Bosne - Noel Malcolm

[2] A. Popovic, L 'Islam balkanique, str. 347-353.

 

Vejsel Hamza - Gazganice vo vakat

VEJSEL HAMZA MIRZA (1964 - 2013)

Rođen u Gornjoj Rapči 12. februara 1964. godine a peselio 14. februara 2013. godine.
Bio je pjesnik, prevodilac, književni historičar, značajan kulturni djelatnik.
Pisao je poeziju, književne i druge eseje. Bio je povremeno član redakcije revije na bosanskom jeziku "Selam" i časopisa "Takvim", kao i redovni saradnik u tim publikacijama sa brojnim tekstovima i sa poezijom. Pjesme su mu objavljene i u "Almanahu", "Doklei", "Vidicima" i drugim časopisima. Pored poezije, pisao je i o nadgrobnim spomenicima (nišanima), koje je istraživao, a mnoge i dešifrovao. Prevodio je sa albanskog i staroturskog na bosanski jezik. Posthumno mu je objavljen prevod sa staroturskog knjige "Čerdeset pitanja" Hasana Basrija
 
Objavio je tri knjige pjesama:

"Gazganice vo vakat" (Tragovi u vremenu) – 1994

Kompletnu knjigu "Gazganice vo vakat" možete pročitati i preuzeti:OVDE

"Ot ozdola du gore" (Od dolje do gore) – 1995. i

"Čekajeći musafira" (Čekajući gosta) – haiku, 1996.

Džafer Ramadani - Zašto Muslimani ne jedu svinjsko meso?

Džafer Ramadani je rođen u selu Topoljanu (Topojan) u Albaniji, ali su mu se roditelji preselili u Kruševo u vrijeme Prvog svjetskog rata, kada je imao 3- 4 godine.
Bio je jedan od najpismenijih ljudi svoga vremena. Pisao je na bosanskom (srpskohrvatskom), albanskom i turskom jeziku. Posjedovao je bogatu biblioteku a njegovo polje interesiranja bilo je široko. Imao je averziju prema komunizmu i nikada se nije uključio u „društvene tokove“ i zbivanja.
Nije nam poznato kakvo je obrazovanje stekao. Oskudni podaci se mogu naći na marginama njegovih knjiga u kojima je bilježio svakodnevne događaje.
Porodična tragedija (smrt ćerke jedinice Hateme) uticala je da je bio dosta prijek i povučen. Gotovo da je vodio asketski život
Preselio je 1978. godine u Prizrenu.

Njegova ostavština nije dovoljno proučena a nije ni sačuvana. Bliža rodbina čuva neke njegove rukopise, dok je najveći dio uništen nakon njegove smrti.

Jedna sveska njegovih „Tumačenja“ je iz 1950. godine, dok je mnogo zapisa ostalo na marginama njegovih knjiga. Neke stvari je prepisivao, druge sam pisao, ali je teško utvrditi pravo autorstvo. Osim toga, neki su tekstovi pisani na turskom jeziku.
Koristio je latinicu i ćirilicu a poznavao je i arapsko pismo. Imao je izuzetan rukopis, njegova slova su pravi kaligrafski biseri.

Interesantna su njegova zapažanja o fenomenu alkoholizma, trihinozi i štetnosti svinjskog mesa. U vezi toga zapisao je: „Zaista je islam pravi izvor sreće, i najmanje udaljenje pod kakvim vidom 'reformacije', 'savremenog života', 'boljih uslova i životne perspektive' je odricanje od njega, pad sa čistog obzorja u materijalistički i egoistički ambis. Dakle, promotrivši gornja izlaganja kao apsolutno tačna i nepobitno dokazana, jasno je svakome, radi čega je zapravo Kur'ani Kerim, kao božanski arbitar sreće čovječanstva, zabranio kakav bilo način uživanja svinjskog mesa. Kulturnoj Evropi je trebalo desetine vjekova da otkrije strahovitog ništitelja ljudskog života u obliku trihine, a Islamu je poznata ta bolest za vrijeme svog početka.“


Iz sveske Ramadani Ahmeta Džafera iz Kruševa: 
Tumačenje pojedinih reči, nazivi mesta, gradova, reka, planina i slično. Kao i imena pojedinih ljudi poznatih kroz istorije.

Zašto Muslimani ne jedu svinjsko meso? (Trihina Spiralis i trihinoza)

 
"S obzirom na gornje, a da bi se konačno i sa naučne strane našoj čitalačkoj publici ovo pitanje učinilo pristupačnim, potrebno je opisati postanak i razvoj „Trihine spiralis“, njen učinak i način plođenja u svinjskom telu i njih joj pristupačnih životinja, te ocrtati u glavnim obrisima njeno strahovito delovanje na čovečji organizam, te posledice istih.

Još je arapski medicinar i mudrac Ebul Kasim pri sekcijama ljudskih lešina nalazio, da neki su umrli od čudnog truljenja.

U stvari prvi početak u otkrivanju uzročnika ove strahovite bolesti učinjen je tek 1851.godine po profesoru Anatolu Pagetu. „Trihinoza“ je u obliku epidemije (obolenja u masama) harala u Švajcarskoj 1876.godine gde je u toku nekoliko meseci profesor Muler zabeležio 857 smrtnih slučajeva od „Trihinoze“, te u Nemačkoj naročito u Virtembergu u 1879.godine profesor Hacberlein pronalazi preko 1000 smrtnih slučajeva, te mnogo smrti u Engleskoj, Švedskoj i drugim hrišćanskim zemljama.

Trihina spiralis i bolest „trickinosis“ su proučeni i detaljno opisani tek pred kraj 19. Veka po medicinskom učenjacima Hirechovu, Lenckhart i Zenkeru".

Kompletan tekst možete pročitati i preuzeti: OVDE

.