 |
| Šar planina, 1940. godina |
Autor: Frida Filipović
1948.godina
PISMO IZ „ZABAČENIH“ KRAJEVA
Iz Prizrena pošli smo u zoru za Dragaš, centar Gorskog sreza. Kod šiptarskog sela Žur drum napušta plodnu ravnicu i penje se krivudajući sve više, u sve oštriji i mirisniji vazduh.
Dragaš je sasvim malo naselje sa dve,tri veće administrativne zgrade. I tu, u centru, gradilište zadružnog doma.
Bila je nedelja jutro. Trebalo je ovde da dobijemo konje, pa da produžimo dalje u planinu. Ali drug Tair, sekretar Sreskog komiteta, nije mogao da se pozabavi nama dok ne isprati frontovske radne brigade koje su tog jutra iz Dragaša polazile na izgradnju pruge Peć - Prizren. Malo nestrpljivi zbog tog zadržavanja šetkali smo kroz selo, još uspavano i pusto. Lepo je to – polazak frontovskih brigada, mislili smo, ali sto put viđeno: miting sa govorima i klicanjem, raspoređivanje po kamionima i oproštajna pesma koja se gubi u huci motora i oblaku prašine.
Iz takvih misli trgao nas je još udaljen ali već jasan zvuk goča, odnekud iznad sela. Pošli smo mu u susret. Ali tek što smo učinili sto koraka ovo bubnjanje kao da dobi odjek sa suprotne strane. Vratili smo se – i više nismo mogli da razaznemo s koje strane bije tupan, a s koje se čuje jeka. I od tog trenutka pa sve do podne (kad su kamioni zaista krenuli u poznatom oblaku prašine) nismo više nijednog trenutka požalili što smo bili nevoljni svedoci polaska frontovskih brigada iz Dragaša. „Izgubljeno jutro“ pretvorilo se neočekivano u nezaboravan doživljaj: u jedan od onih trenutaka kada postajemo naroćito svesni da živimo u jednom presudnom istorijskom periodu naše zemlje kada mudro rukovodstvo iz oštrih suprotnosti kuje nov život: socijalizam.
Dve brigade slile su se u Dragaš iz nekoliko mesnih odbora, bližih i daljih. Zvuci gočeva i zurli, tihi izdaleka, nagoveštavali su dolazak grupe Gorana, rastući dugo i postepeno od zaglušnog i zanosnog ritma pri ulasku u selo. Omladina u prazničnim odelima ispraćala je brigadire iz svojih sela pevajući celim putem.
A malo poizdalje svaku grupu pratile su žene, devojke i deca. Žene u crnim anterijama i belim lakim jašmacima iz kojih im proviraju samo oči. Devojke u slikovitim crveno-belim nošnjama, sa čitavim tovarima đinđuva oko vrata i zlatnim cvećem nevena u kosi. I kad su se ljudi sakupili na ledini pred Sreskim odborom, kad su zurle još strašnije zapištale prateći muška, svečana teška šiptarska kola, crno-bele grupe zabuljenih žena, sablasne i u suncu, koje su izdaleka posmatrale svoje sinove i muževe, izgledale su kao otelovljene senke prošlosti koje nemoćno sa strane posmatraju razigrane snage života, posmatraju ono što im se otima i stremi napred, u budućnost. Razume se, svaka prividna simbolika nestaje ako joj priđeš ljudski – blisko i ustupa mesto složenijoj i uzbudljivijoj životnoj istini. Kad sam prišla „senkama prošlosti“ i stupila s njima u razgovor, videla sam da me iza prozirnih belih jašmaka gledaju tople ženske oči, stare i mlade, vesele i radoznale. Sporazumele smo se lako (Gorani su muslimani, ali govore nekim, rekla bih, makedonskim narečjem. Poreklo im je bez sumnje slovensko).
Bilo ih je nekoliko koje nisu krile lice, a jedna je na anteriji nosila medalju Narodnog fronta „Za požrtvovan rad“. A devojke, nađinđane perlama i šljokicama, stidljivo su pogledale momke u kolu i rasprštavale se kao jarebice pred našim aparatima za snimanje – ali kad su ušle u selo ponosno su, bez zazora, nosile zastavu i nevešto ispisane transparente: „Ne primamo klevete na naše rukovodioce“ – „Izgradićemo prugu Peć – Prizren“.
Posle mitinga kad su već zabrekali motori kamiona, ljudi su se izdvajali, prilazili da se oproste s porodicom. Žene su muževljevu ruku prinosile usnama i čelu, očevi su dizali decu u naručju, darivali ih novcem po starom gurbetskom običaju i ljubili ih u tanku, svilenu kosu s upletenim amajlijama. Već u kolima, naginjući se preko ograde, mlađi su dovikivali poruke devojkama, majkama, drugovima. Tek kada su kamioni nestali za prvom okukom, a gočevi i zurle zamrli u kratkoj disonanci, osetila se neka svečano-tužna tišina rastanka koju je samo jedno magare bez ustručavanja, razbilo gromkim njakanjem. Grupe žena polako su se udaljavale u raznim pravcima. Čulo se još neko vreme tiho zveckanje ukrasa na devojkama, kaskanje konjića po tvrdom drumu, aonda je ceo Dragaš kao čarolijom ponovo utonuo u pospanu tišinu zlatnog jesenjeg popodneva.
Potražismo konje ali nam neko reče: „Džipom se može još trinaest kilometara do Broda. A tamo ćete lako dobiti ne jednog nego tri konja na čoveka“.
Tačno je da se džipom može do Broda. Ali uz to treba šofer da je vešt, a putnici da su spremni na maksimum truckanja – i da nisu nervozni.
Brod – to je krajnja tačka na najpreciznijoj karti kolskih puteva, čudno gnezdo svijeno pod pazuhom ogranaka Šar-Planine niotkud vidljivo dok mu se sasvim ne približis. Uske, krivudave, grubo kaldrmisane ulice, kuće pokrivene pločama škriljcima, minijaturna čaršija zamrla – sem kafanice u kojoj se služi „Divka“ i šerbet, i zadruge, čiji je poslovođa uvek „na čas“ otišao svojim poslom u nepoznatom pravcu. U centru, malo ispred džamije i „grobišta“, dve table na dve kuće kazuju da se tu nalazi Mesni narodni odbor i Mesni odbor Narodnog fronta.
Ali prolaznik koji nema kad da se upoznaje s lokalnim problemima i koji, zabave radi, hoće da se preda malo maštanju, može – ako jednog predvečerja stigne u Brod – vrlo lepo da zamisli da je stigao u naselje mađijom vaskrslo iz tamne osmanlijske epohe Balkana, da se nekim velsovskim trikom vremenski preneo tri-četiri veka unazad. Neće ga onda začuditi ni ogromna šarena gomila dece, neobično ljupke i jedre, koja će se uprkos svim opomenama igrati oko automobila sve dok ga ne odgura u brdski potok, odakle će morati da ga izvlače volovi; neće ga začuditi ni devojke koje izviruju iz svake kapije i ćor-sokaka u grubim vunenim čakširima, sa bezbroj đerdana oko vrata, sa turskim srebrnjacima upletenim u duge kike, sa nabakamljenim i nabeljenim obrazima, od prirode punim i rumenim; neće mu se učiniti neobično što mnogi ljudi sede besposleni na pragovima kuća, pred zatvorenim ćepencima, i dime i ćute, čekajući da padne mrak; i najzad, kad ga neki dobar domaćin primi na konak, neće se iznenaditi što ni uveče ni ujutru, u velikoj avliji neće naići ni na senku ženskog čeljadeta, što će mu sam domaćin ujutru doneti ibrik vode i bakreni sahan da „musafiru“ polije, i što će ga lično ispratiti iz kuće do usred sela – a onda tajanstveno nestati...
„Dobrom gazdi“ kome smo od Mesnog odbora upućeni na konačište, kad nas je ugledao oteo se uzdah olakšanja: „A ja mislio da će mi prate neke seljake!“ Ta rečenica bila je donekle za nas ključ za razumevanje Broda i njegove zaostalosti. To „gospodstvo“, taj čorbadžijski prezir prema seljacima mnogih brodskih gazda, to je ono što uvija Brod i danas teškim dahom prošlosti koji ne može da razveje ni oštro strujanje šarplaninskih vetrova. Nije tu važno što su zidovi mnogih brodskih kuća oblepljeni pogačama stočne balege – koja se tako suši za ogrev – jer šume u blizini nema. Nije zaostalost Broda ni u tome što još nema elektrike, ni u tome što u njemu svi satovi koji ne stoje idu još po turskom. Brod još nije krenuo napred zato što je od davnine gnezdo bogatih pečalbara i gazda koji su gomilali zlato trgujući stokom, vunom, kožama i mlečnim proizvodima. Za jednog brodskog bega se priča da je ima petnaest hiljada ovaca, da je pri prolazu kroz Prizren „iz ćefa“ zatvarao pijacu otkupljujući „đuture“ svu iznošenu robu, da je imao kuće i radnje u Skoplju, u Solunu, u Bugarskoj. Brod je, kažu, nekad bio krcat robom kao saće medom, iz njega su neprekidno polazili karavani natovareni teškim džakovima. A da se čovek oženi u Brodu – trebalo je prvo devojci glavu dukatima da pokrije. Ostatci tog džimriskog i pljačkaškog mentaliteta, ono zlato, oni teški bakarni sudovi koji se i danas kriju iza neuglednih zidova brodskih kuća – to je kočnica koja Brodu još ne da napred, koja od njega čini muzejsko naselje, na čudo i zazor retkih pronalascima kroz taj zabačeni kraj.
O tome smo razmišljali u Brodu pred zoru, drhteći pod tankim pokrivačem, slušajući lavež pasa i gledajući kroz krnja okna u krupne planinske zvezde koje su bledile na sve svetlijem nebu.
Kad je sunce granulo, jahali smo već na malim brodskim konjima kroz klisuru koja vodi do visa Šutman, gde se nalazi prvo Državno bačilo na Šari. S nama je krenuo još iz Prizrena direktor državnog poljoprivrednog dobra pod čiju upravu spada i bačilo, a kao dobrovoljni pratioci i vodiči, dva druga milicionera iz Broda.
Udarivši prečicom putovali smo, kao što obično biva, napornije i duže no da smo pošli uobičajenim putem. Ali za nas, Beograđane, veličanstveni šarski predeo bio je takve čarolija da smo sve primali s radošču: i strm uspon, i lutanje van staza, i zmiju na kamenu ošamućenu hladnoćom, i padanje s konja, i prvi susret sa ogromnim, ljutim psima – ovčarima. Zobali smo usput opore borovnice i slatke maline i žudno uzdisali aromatične mirise trava. Posle dva i po sata putovanja ugledasmo u maloj udolini kamenu kolibu pokrivenu slamom. Stigli smo.
U prvi mah bili smo razočarani. Državno bačilo – jedna koliba? I gde su ovce?
Ali „ćaja“, domaćin bačila dostojanstven sredovečni Šiptar srdačno nas je dočekao i prosto objasnio: ovce nećemo videti do mraka kada se s čobanima vraćaju s paše. A što se tiče bačila, ova koliba je stara. Objekti državnog bačila ima tek da se sazidaju.
Ustvari i ovde smo iskusili ono u što smo se već mnogo puta uverili, putujući po našoj zemlji poslednjih godina: iza još starih oblika, društvenih i ekonomskih, često mučno ali nezadržljivo klijaju unovi oblici, organizuju se uslovi za novi život.
Kad smo sagnuli glave da uđemo u primitivnu, mračnu kamenu kolibu, dočekalo nas je unutra nekakvo tajanstveno, tiho zvrjanje, ritmovano lakim zvonkim otkucajima baš kao da je tu negde u mraku čobanske kolibe neki ludak smestio bakarni zidni sat! Tek kad su nam se oči navikle na mrak videli smo da ti šumovi dolaze od mašine – separatora za maslo koja je stajala kraj samog ulaza. Na gruboj drvenoj polici sušili su se kao veliki hlebovi, koturi punomasnog šarplaninskog sira. Direktor je poveo razgovor sa ćajom o izradi jednog sira velikih razmera – za izložbu.
Sedeći na tronošcu pred kolibom, očiju zasenjenih jakom planinskom svetlošću, duboko udišući lak i mirisan vazduh, slušali smo razgovor izmešu direktora i ćaje, koji je trajao satima. Direktor – mlad ćovek. Kosmetlija – uzeo je odmah da opravlja neke rasušene kace za sir, da mu ruke ne bi bile zaludne. Ćaja mu je bez mnogo reči pomogao, dodavao alat, a uzgred vršio i svoje redovne poslove oko separatora i spremanja hrane za čobane i nas; njihov razgovor dopirao je do nas; u odlomcima, misli su nam često, kao ptice, uzletale u daljinu, kružile, vraćale se, i nije nam uvek bilo jasno sve ono što smo čuli. Bilo je tu govora i o „protumetilju“ i o ovnu Merinosu koji kunja, jer mu ne prija klima i o veterinaru koji uskoro treba da dođe na bačilo da izvrši veštačko osemenjivanje ovaca, i o nekoj kučki pozajmljenoj privatnom bačilu koju treba uzeti natrag, i o maji u tečnosti koju treba nabaviti iz Prizrena, i o zidarima koji treba ovih dana da stignu zajedno s materijalom, i da počnu zidanje velikog, modernog bačila. Direktor je iz torbe izvadio planove i pokazivao ih ćaji: „Vidiš, ovde će biti prostorije za preradu mleka. Ovde magacin. Ovde kancelarije. Ovde staje“. Ćaja je tiho i razložno stavljao svoje primedbe: „Šok direktori“, ne valja zgrada da bude okrenuta ovako, biće više izložena vetru. Crep neće valjati za krov. Jedino slamu ovde vetrovi ne odnesu, pošto je vezana za gredu. I bolje bi bilo početi s proleća. Sad – samo što sneg nije pao“. – Ništa ne brini“, umirivao ga je „šok direktori“. „Naši zidari sada rade brže nego ikad. Čekati ne možemo. Pomisli da ćemo do godine imati četiri puta veće stado“.
Oko podne, dramatičnom brzinom, bleštavo sunčan dan pretvorio se u mračno neverme. Pao je i grad. Drugovi koji su u košuljama, zavrnutih rukava, pre jednog časa preduzimljivo krenuli uzbrdo, u potragu za stadima, vratili su se naježeni i pokisli. Svi smo se skupili u kolibi oko vatre. U svetlosti plamena razgovarali smo, čitali ponešto, dremali, posmatralikako ćaja brzo i vešto peče hleb pod sačem i sprema ovčji ćevap u tučanom tiganju.
Neosetno pao je i sumrak. U kolibu su, stresajući vodu sa kabanica, pristizali čobani. Pozdravljali su s nama mirno i ljubazno: „Tunga tjeta!“ Jeste li se umorili?“
Navikli su na bačilima na neočekivane goste. Prastaro, osvešteno pravilo da gosti na bačilu mora da se i hrani i primi na konak prešlo je i na državno preduzeće. Ove ćaje i čobani, nekada sluge bogatih aga, sada državni službenici, bili bi nesumnjivo u velikoj neprilici kada bi ih neko kruto primorao da se prema namernicima ponašaju nepoverljivo i negostoljubivo. Tako se ovde meša prastaro sa novim. Oni su još puni raznih sujeverja. Ne ubijaju zmije ni miševe. Računaju godinu od Đurđevdana. Ali već spravljaju sireve sa veštačkom majom, daju ovcama lekove, prihvataju nove metode u oplemenjavanju stočne rase.
Prijatno je bilo gledati njihova surova izvajana lica u toploj svetlosti ognjišta i slušati njihov melodičan razgovor. Kad je uveče počeo leden vetar da produvava kolibu sa svih strana, bez mnogo reči ogrnuli su svakog od nas sa svojim ogromnim ovčijim bundama. Do duboko u noć slušali su pažljivo mladog milicionera koji im je – po svojoj prilici vrlo zanimljivo – pričao o svojim doživljajima u oslobodilačkom ratu. Kroz san koji nas je hvatao razabirali smo u njegovoj priči poneku srpsku reč: „Trst je slobodan!“, Napred drugovi! Juriš!...Šok Tito“.
Probudilo nas je u svitanje ponovo tiho poslovanje ćaje koji je raspaljivao vatru da užari sač za pečenje hleba. Napolju su brečala zvona na ovcama. Dovikivali se čobani. „Gde su oni spavali?“ upitala sam. „Kod ovaca“. „Zar na vlažnoj zemlji, ka kiši i vetru?“ – „O, naučeni smo mi...“
Izašla sam da vidim kakvo je vreme. Pred kolibom zbilo se kao snežni nanos, ljupko stado šilježadi. Beskrajno širokim obzorjem pregonili su tamni oblaci. Vetar je probijao do kostiju. Vratila sam se brzo u kolibu.
Drug Ćamil, milicioner iz Broda, sedeo je već kraj vatre i čitao knjigu koju je, primetila sam, i sinoć dugo čitao. Kad je trenutno ostavio knjigu da bi pripalio cigaretu, videla sam da čita udžbenik: „Istorija novoga veka“ od Jefimova.
Pogledala sam s poštovanjem tog neobičnog visokog, mršavog mladića, do rata verovatno nepismenog seljačkog sina. I on me je toga oblačnog jutra na pustom visu Šare ispunio gordim osećanjem: Zaista – nema u našoj zemlji više tako zabačenog kutka gde nećeš naići na rađanje novog čoveka, na bornu za bolji život. Sve se preobražava, sve ide napred, nezadrživo, uprkos najstihijnijim zaprekama.
Pred kolibom, kad sam ponovo izašla, čobani su se spremali da poteraju ovce na pašu. „Gle – rekao je jedan pokazujući rukom negde ka horizontu, - Faik-aga završio je strižu“. U njegovom glasu bilo je nekog starog, nesvesnog poštovanja. Pogledala sam pažljivo u pravcu kuda su svi gledali. I jedva sam na kozjoj stazi nazrela karavan konjića natovaren, valjda, džakovima vune. „Faik-aga! – oglasio se podrugljivo drug čobanin, rođav, ogroman brkajlija. – Nema više aga, druže!“ i Prezrivo odmahnuo rukom.
Nad nama su se valjali tamni oblaci, a dole, nad dalekim niziskim predelom, kao na pozadini starih portreta, veselo je treperila svetlost sunca tako da se videla svaka uvalica, svaki prevoj, svaki pramen jutarnje magle.
Ispunilo me je osećanje visine i prostranstva, lako i poletno. Čudeći se sama svojoj smelosti, zagrlila sam ogromnu mečkasu glavu belog šarplaninskog psa – ovčara. Veći od mene, on se svalio u travu na leđa, lakomisleno mazan, mao mače. Pod grlom su mu štrčali gvozdeni šiljci na ogrlici, zaštita od ujeda vukova.
