Rešenja o administrativnoj podeli u srezu gorskom - 1925. godine

"Potvrđujemo rešenja Narodne Skupštine donesena na XXV redovnom sastanku, održanom 13. juna 1925. godine: 

5) Da se selo Globočica, opštine borjanske (koja je pripala Albaniji), spoji sa opštinom kruševskom, sreza gorskog, okruga prizrenskog; 

6) Da se selo Orćuša, sreza gorskog, okruga prizrenskog, spoji sa opštinom vraniškom; 

8) Da se opštine: šajnovačka i radeška, sreza gorskog, okruga prizrenskog, spoje u jednu opštinu pod imenom "opština šajnovačka" sa sedištem u Šajnovcu". 

 

SLUŽBENE NOVINE: 
Godina VII - 1925. broj 168
27. jul 1925. godine
 

Poznati usta (majstor) Džemo - Birthe Trærup

 

SVADBARSKI MUZIČARI U PRIZRENSKOJ GORI (1975)

(odlomak iz dužeg rada) - Birthe Trerup, Danska

Wedding musicians in Prizrenska Gora

 Folk Music in Prizrenska Gora

 

 

Gdje god da odete čut ćete za Džema (brata Jakupove majke) iz Globočice u Gori. O njemu se govori kao o najvećem majstoru zurle (svirladžiji), ne samo u Gori već i u staroj Albaniji i Makedoniji. Čak je odlazio u Tursku i tamo ostajao po mjesec ili dva, svirajući na svadbama i godišnjim vašarima, i svuda uživao veliko poštovanje i divljenje.

 

Živio je veoma dugo, navodno 110 godina, a Rasim Beriša, koji je bio njegov učenik, kaže da je još uvijek svirao kada je imao sto godina. Svirao je sve melodije, kako stare tako i nove. Svirao je goranske, ali također albanske, makedonske i turske. Isto, govori se da je on stvorio goranski nibet i osmislio mnoge njegove pjesme, od kojih su neke i danas obavezni dio ovog dvosatnog niza melodija za dvije zurle (svirle). Naročito su poznate dvije pjesme koje govore o smrti Džemovih sinova i njegovoj drugoj ženidbi.

 

Džemo je imao dva sina koji su, također, bili muzičari. Jedan se zvao Malić i očito mu je bio najdraži budući da je pjesma nazvana po njemu. Pod austrijskom okupacijom, u toku Prvog svjetskog rata, Goru je zahvatilo veliko siromaštvo i glad. Džemo je odlučio da nabavi hranu za svoju porodicu. I pored toga što je bila sredina zime, zajedno sa svojim sinovima krenuo je preko Šar-planine u Tetovo. Zaradili su nešto novaca od sviranja, napunili vreće žitom i krenuli nazad.

Dok su prelazili planinu, zahvatila ih je strašna snježna oluja i oba sina su se smrzla. Malić je umro dan poslije svoga brata; njegov konj se nije pomjerio s tog mjesta, već je tri dana bdio nad njegovim tijelom. Džemo ih je sahranio kod Džindi Bega a njihovi mezari (grobovi) se i danas mogu vidjeti. Roditelji su duboko oplakivali gubitak svojih sinova. Njihova majka umrla je od žalosti, a Džemo je komponovao pjesme u kojima opisuje cijeli tragični slučaj a posebno smrzavanje i smrt njegovog najdražeg sina Malića. Pjesma je bez riječi i u cijelosti se izvodi instrumentalno, prvenstveno u nibetu, ali i tokom drugih svadbenih povorki. 

 

Džemova pesma kazuje kako je Džemo osvojio djevojačku ljubav svojom muzikom. Nakon smrti svojih sinova Džemo je ponovo otišao u staru Albaniju, gdje je na svadbama svirao o njihovoj nesretnoj sudbini. Mlada Ciganka je, šetajući kroz šumu, čula muziku. Bila je toliko zadivljena melodijom da se odmah zaljubila u svirača i odlučila da krene za njim. Ubrzo su se vjenčali. 

 

*** 

 

Razgovor sa Ferizom Osmanijem o Džemi

 

Birte: Kako se tačno zvao?

Feriz: Džemo

Birte: Odakle je bio?

Feriz: Rođen je u Globočici. Bio je najbolji majstor. Svirao je sve pjesme, i stare i nove. Živio je devedeset godina. Svirao je cijelog života. U Turskoj je bio najbolji svirač.

Birte: Da li je u Tursku odlazio odavde?

Feriz: Da, odlazio je u Tursku i svirao tamo.

Birte: I vraćao se nazad?

Feriz: Kad se vraćao ovamo, opet je svirao. Svirao je i u staroj Albaniji i tamo bio najbolji. Imao je dva sina koji su umrli od gladi u vrijeme Austrije. Stvorio je pjesmu o svojim sinovima. Dok je bio mlađi svirao je po pet sati bez prestanka.

Birte: Nibet?

Feriz: Nibet. Ne, ne bibet! Znate, za vrijeme vršidbe konjima na stari način (u Mamuši). Svirao je pet sati dok vršidba nije završena. Njegove oči su bile zakrvavljene od sviranja. Bio je najbolji majstor. Nastavio je svirati sve dok nisu završili i pospremili žito u hambare.

Birte: A njegovi sinovi?

Feriz: I njegovi sinovi su svirali, ali su umrli mladi.

Birte: Je li Džemo bio i bubnjar (tupandžija)?

Feriz: Ne, bio je samo svirač (svirladžija).

Birte: Da li Gora ima takvih svirača?

Feriz: Sada ima mene, Feriza.

Birte: Ima li drugih sem tebe i Ramadana?

Feriz: Bilo ih je, ali su umrli. Kad je umro Džemo, ja sam zauzeo njegovo mjesto i postao goranski majstor.

Birte: Jesi li svirao zajedno s njim?

Feriz: Ne, bio sam mlad. Imao sam 12-13 godina, ali sam ga viđao i pamtim ga. On je svirao sa mojim ocem.

Birte: Koliko dugo je boravio u Turskoj? Je li to bilo tokom cijele zime ili je samo odlazio i vraćao sa odmah?

Feriz: Tamo je svirao mjesec ili dva i vraćao se nazad. Svirao je na svadbama, godišnjim vašarima i tako.

Birte: Je li svoju zurlu (svirlu) kupio u Turskoj ili u Makedoniji?

Feriz: Kupio je u Turskoj.

Birte: Da li ona još postoji?

Feriz: Ne znam, on više nije imao djeci. Možda je njegova familija još čuva.

Birte: Imate li još nešto da kažete o njemu?

Feriz: Ne, ne znam. Da, znate li koga je on volio? Volio je boksera Muhameda Alija. Njega je mnogo volio.

Birte: Jedna je žena pobjegla za njega. Kakva je ta priča?

Feriz: Dok je bio mlad otišao je u staru Albaniju i tamo svirao pjesmu. Jedna djevojka je čula pjesmu i odmah se zaljubila u majstora i on ju je oženio.

Birte: Da li je on poznavao ovu ženu ili djevojku?

Feriz: Ne, on je nije poznavao, ali kad je čula kako lijepo svira, udala se za njega.

Birte: Jesu li sinovi od ove žene umrli u planini?

Feriz: Ne, sinovi su bili od prve žene. On je imao dvije žene.

Birte: U isto vrijeme?

Feriz: Da, istovremeno dvije žene. Jedna je bila starija, druga mlađa.

Birte: I sada se ta pjesma izvodi?

Feriz: Svuda u Gori svira se ta pjesma i svi je vole. Oni kažu: „Sviraj Džemovu pjesmu.“ Vi ste je snimili na vašem gramofonu.

Birte: Kako su njegovi sinovi umrli?

Feriz: Njegovi sinovi su umrli pod Austrijom, jer nisu imali hrane. Otišli su u Tetovo po hranu preko Šar-planine. Zahvatilo ih nevrijeme i oluja i oni su se smrzli. Poslije je on stvorio pjesmu o sinu kako je otišao tamo i smrzao se, te kako je on patio i bol mu razjedala dušu.

Birte: Mislite da nisu stigli u Tetovo?

Feriz: Oni su bili tamo, kupili su žito i vraćali se nazad.

Birte: Da li je ova pjesma samo za zurle ili ima i riječi?

Feriz: Isključivo za zurle, tako smo mi čuli, a možda postoje neki koji je pjevaju. I dok mi idemo sviramo je u nibetu, pjesmu o sinovima i Džemu.

 

 

(S engleskog preveo Sadik Idrizi)

ŽIVIME NIS PESNA - Nevrus Mehmeti

The Illustrated London News. February 1878

 

Jen den vo selo dojdoha dva čauša. Doneslje ferman od Sultan Hamita. Negova askerija propanuje nis ratoj preko Azija i Evropa. Trebet da se soberet nizami od sve nahije. Hojćeš-nejćeš, mora da ideš. Nekoj šo ne beše doma, šo beše idan na gurbet ke babovci, se spasiv. Pa i nekoj koj čuh za ovja, skrišum izbega i se skri vo Bosno ke gurbetlije borske. Za tri dena se sobraha 76 nizami samo od Borje. Pa koljko se od druge sela gorske nikoj ne zn'je. Četirijeset od Borjani ne beha ženeti, drugiti muži so deca i so familije. Deset od ovja imaha izvadene dejke, nišanlije i se spremiha za svadbe vo ljeto. Toga ima vo selo sve: ljeb, patlidžani, piperike, kromit i meso koljko sakaš. I sve ima, sve.

Vo selo pana ka čuma. Nikomu ne mu se ide nizam. Ne im se odvovaše decam od babofci, mužim od žene, gljedancam od gljedanice. Kakva oneme selo. I deca sedet pojće pri babovci. Rat nikat ni biv hubav ni će bide. Poginalje mladi na naprešne ratoj ka vo Karadak, vo Đirit i take druge. Beljki ne pogubilje život, koj zneje. Samo doma ne se vratilje više, nikakov haber ni trak od nih.
Sega kakva ni kučića ne lajet, samo uvivaje. A im se fatif glas? Svim im je krivo. Mladi zaljubeni, ne ideha doma svua. Cev den sedeha so gljedanice svuje. Pa i noća sedeha zajeno. Se šetaha. Selo se izbuni. Za dva dena trebeha da spremajet jadene za put i obljeklo. Fermandžije čauši napišalje 76 duše od Borje. Od sve sela gorske će idet. Grupa od Borje će se staj so Globočani, Krušejani, Resteljičani, Šištijani, Brođani vo Restelica. Od tuje zajeno će zaminet za na Vraca du vo Skopje. Vo Skopje će jahnet na pampuri.

Zajde s'nce i se razdeni. Stignaha i zajdoha još dva dena druge. Treći den vo sabah rano preko Pljevniče se sobraha na Jasen Dovnomahavci i Šundinci, preko Julica sljizaje Gornomahavci, se stavaje so Čikorinci. Žene, devojke, deca, svi gi praćaje. Nekoj so ruka briši s'vze, nekua žena so kraj od krpče elj burmulak od glava, devojke vađaje malo čahmice i karafilji od puas, im go davaje gljedancam so sve mindiljče bećarsko. Zaminujet preko Brce za na Ploča. Ovja put odbraha da se zdravujet so babovci elji majke šo im spijet tuje vekuječno. Koj zn'je a će se vratet više da se zakopet pri nih. Od Brce se viđi sve selo na ruka. Od ke Dve crešne, tuje ke prajlje uranik za Đurđevden, vraćaje glave i mahaje ruke so starke šo iljezlje na porta da gi praćaje. Ne možet da frljet ni jeden kreč pojće od staros. Ruke im se treset, ruke samo damari, trup prekukaljen od godine, zavijen so haljišta obeljene, samo šo sedet na nih.
Se pocrne Brce od ljuđi. Nekoj ruka za ruka, nekoj so torbe na ramo, zaminujet od ka izučilje dova nad grob ocov, materin, sestrin elji bratov. Z'đni pozdrav beše na Ploča. Od tuje se viđet sela goranske. Se iskršiha glave grljejeći jena so druga. Ostanaha ruke dignate, mahajeći nizamim. Mladi mahaha mindiljčića šarene šo im dalje gljedanice, a gljedanice trnavaha krpčića od glave svuje i im mahaje dur zaminaha za vo Prisje. Dejke se sobralje tuje kup i zeha da pujet:

Trna pampur, mori nane, trna pampur,
Trna pampur, mori nane, so nizami,
Svi se deca, mori nane, svi se deca,
Svi se deca, mori nane, neženete
Ostailje, mori nane, ostailje,
Ostailje, mori nane, gljedanice.

Pojće od nih, mori nane, pojće od nih,
Pojće od nih, mori nane, nišanljije,
Dadenice, mori nane, nišanljije,
Nišanljije, mori nane, askerice.
Svi će idet, mori nane, svi će idet,
Svi će idet, mori nane, dur vo Stambol,
Askerlak je, mori nane, askerlak je,
Askerlak je, mori nane, mlogo težok,
K'smet da je, mori nane, k'smet da je,
K'smet da je, mori nane, da se vratet
Vo memlječet, mori nane, vo memlječet,
Vo memlječet, mori nane, đuzelj Gora.
Gi čekaje, mori nane, gi čekaje,
Gi čekaje, mori nane, gorske dejke,
Gorske dejke, mori nane, sve pristalje,
Sve pristalje, mori nane, ka hurije.

Pesna ljeta preko veter i stigna vo planina. Nizami ga zeha so sebe, vo vazduh nis usta du vo duša. Ona stigna du vo Skopje, pa du vo Stambol. Sega pocrne planina od Gorani: Borjani, Zljipotočani, Šištijani, Krušejani, Resteljičani i Brođni. Izbegaha od strah i vuci i mečke. Više nihne glave se vrtet orloj i jastremi. Ka će zastanet da odmoret, nekoj tutun vrti, nekoj nekuje jabuko elj hajva dvoj so drugara, nekoj malo ljeb da ne go ostaj put. Poslje kup će se soberet i će krisnet: De-de-ri, ori- Goranko, i-hu-huuuuu! Poslje će ga vratet na dejke od sela svuje: Borjanko, Šištijanko, Resteljičanko, Brođanko, Krušejanko, Globočanko i druge. Ozvivajca se ozviva du vo sela goranske i vamo dejke hickaje.
Se obesiha zanadolu, za vo Tetovske sela. Zeha put za vo Skopje. Ka se pribljižiha pri Skopje, srcina kakva zastanujet. Još ne im se veruje koljko daljeko došlje, ne im se trnava od um ke ostajlje najmilje svuje.

 

Kompletan tekst možete pročitati: OVDE

Interesantan ugovor iz 1922. godine

Ugovor 1922. godine

 

UGOVOR

Između Tasin Useina i Malića Džafera, kojemu je Tasin dao jednu njivu u ataru sela Globočice na tzv. mestu „Školjkin rid“ za jedno magare ovogodišnje i za jednu ovcu.

Kojim njiva prelazi u ličnu svojinu Malić Džafera iz Globočice, a magare i ovca u ličnu svojinu Tasin Useina iz Globočice.

U Globočici, 25. juna 1922. god.
.
Ugovarači,
Tasin Usein
Malić Džafer
.
(Ugovor je overen pečatom Suda Opštine Kruševske uz potpise predsednika i delovođe)

 

Informacije o spomenutim osobama sa Austro-Ugarskog popisa 1918. godine 

Tasin (1892) 108/101
od oca Husejna (1858) i majke Eljife (1863). Husejn je radio u Staroj Zagori, Bugarska. Husejn je Fejzulahov, a Fejzulah Zećirov. 

Husejnova i Eljifina djeca: 
- Tasin (1892), sin
-Sinan (1893), sin
-Đulija (1896), snaha
-Liman (1895), sin
-Safija (1902), ćerka
Hadžira (1910), ćerka. 

____

Malić (1893) 6/4
od oca Džafera (1853), majke Begiše (1878). Džaferov otac Malić. a Malićov otac Hamza. 

Džaferova i Begišina djeca: 
-Malić (1893), sin
-Entaza (1898), snaha
-Rušid (1900), sin
-Tahir (1902), sin
-Ilias (1906), sin.

Detaljan popis stanovništva Globočica 1918. godine

 

Globočica, privatna arhiva

Popis stanovništva je sproveden 1. marta 1918. godine, koji je organizovala austrougarska administracija. Ukupno je u Globočici popisano 438 stanovnika, od toga 279 prisutna stanovnika i 159 odsutna stanovnika. Ukupno 106 domaćinstva. Muških stanovnika – 238 i ženskih stanovnika– 200.

 Od toga:

218 – neoženjenih, neudatih

174 – oženjenih, udatih

44 – udovaca, udovica

1 – razvedena

Prezimena

Mustafa, Ejub, Abidin, Ahmet, Selman, Veli, Dalip, Mehmet, Ilias, Osman, Rahman, Elmas, Sećir, Rašid, Jonus, Memiš, Smail, Fejzula, Islam, Imer, Said, Tahir, Demir, Halil, Ragib, Bajram, Emin, Bor, Kaleš, Kolovoz, Ibrahim, Abdil, Softa, Bahtiar, Hamza, Abas, Kajkuš, Emrula, Bećir, Kasam, Bajazid, Murad, Hajradin, Misin, Ahmed, Musa, Kamberlar, Elmas, Hamid, Softalar, Ćerim, Halil, Rahman, Nuridin, Sulejman, Mehmetali, Cub, Fazli, Zećir, Fejzo, Pronikeć, Preknić, Šeab, Malić, Kuman, Murtezan, Derviš, Imer, Asie, Kimet.

Zanimanja:

291 - bez zanimanja / nepoznato

85 - poslastičari

23 - nadničari

19 - poljoprivreda

9 - usluga hrana i pića

3 - trgovici

3 - kuhari

2 - vodeničari

1 - hodža (imam)

1 - stolar

1 - sluga

Kompletan popis možete pogledati: OVDE
.
:

Jeden od stare nišani (Globočica)

Pišuje: Hanifed Kajkuš

Malo narodi vo svet ukrasilje nišani od svuje babofci. Naše preci ge ukrasilje so razne simboli, motivi i ge označilje so damke. Imaje muške i ženske nišani kuje ostanlje ke nas od Osmansko vreme i se razljikujet po oblik i neje teško da se prepoznaje koj je muški a koj je ženski.
Izvršene se dosta istraživanja na oja polje i imaje vrlo goljem značaj za kulturološko postojanje od jeden narod. Na muške nišani ćulah/bašluk je glavna karakteristika, dok ke ženske nišani se viđet cvećina kuje pokažujet otmenost žene.
Na nekuje nišani može da se viđi estetika i umetnost od jeden narod, onda kakof bif pristup za nekuje bolne događaji poput mreška. Ujedno može da se vidji i majstorstvo klesara, pažljivost i strpljenje so svoj rad i delo.
Najupečatljiv deo od stare nišani se bašluci, jer po oja se poznava status i pozicija kua imalje vo narod. A bif kadija, a bif učenjak, a bif paša, a bif katib/zapisničar, majstor, itd.
Trenutno za bašluci nemam detaljne informacije. Oja nišani opišujet ličnost mejita/umrloga. Vo naše selo ge imame nekoljko vake stare nišani i deneska nikoj ne znje čije se i od kua familjija se. Na oja nišani ima spis za Allaha dž.š., onda spis da preseljif da mu je potrebna milost od Allaha dž.š., onda ime mejita i na mesto prezime ime oca, nakon oja za negova duša Fatiha (prva sura/odlomak od Kur’an) da se prouči i na kraj godina koga umref. Od sve oja može da se zeme pouka i sve ima svua vrednost.
. 
.
Kompletan tekst možete pročitati i preuzeti:  OVDE  

Treći balkanski rat u beogradskoj štampi

Početkom XX vijeka, Otomanska imperija, pritisnuta sopstvenom krizom i brojnim separatističkim pokretima, odobrila je zahtjev albanskih plemena za osnivanje posebnog albanskog vilajeta u okviru Carstva. Za Srbiju, Crnu Goru, Bugarsku i Grčku, koje su imale ozbiljne osvajačke planove prema ovom dijelu evropske Turske, ovo je bio poziv na uzbunu. Prvi balkanski rat, nije ništa drugo do osvajački rat i izraz imperijallističkih pretenzija balkanskih državica. Nezadovoljstvo podjelom osvojenih turskih područja, posebno Makedonije, dovelo je do Drugog balkanskog rata. 

Srbija zaposjeda oblast od Prištine do Elbasana i Drača, i uvodi "red i mir" u zauzetim oblastima. I Goru zaposjeda srpska vojska. Gora se našla na poprištu oružanih sukoba koji su se vodili na liniji uspostavljanja granice između Srbije i Albanije. Srpska vojska je izvršila nekoliko masakara nad nedužnim i preplašenim stanovništvom Gore. To je još više pojačalo nesigurnost i ubrzalo iseljavanje u Tursku koje će u narednim godinama poprimiti dimenzije egzodusa.

Muslimani Gore i okolnih teritorija pretrpeli su strahovite demografske gubitke. To stanovništvo je izgubljeno putem stradanja, preseljenja, izgnanstva. U tom periodu izgubljen je veliki dio muslimanske elite, jer je među muhadžirima bio veliki broj visokoobrazovanih ljudi, svetovno i vjerski obrazovnih ljudi, tako da su muslimani Gore, a i drugih krajeva na Balkanu, tokom ovih događaja izgubili svoju elitu. Zamislite koliko vremena treba da se ponovo izgradi vjerska i svetovna elita. Gora to nije dočekala!
Najveći masakr je izvršen u Restelici, gdje je ubijeno 13 meštana. U Kruševo je ubijeno 8 članova porodice Mola Arifa, među kojima i dvoje dece od po nekoliko godina. U Brodu je na mjest Zdražejec, također, izvršen masakr i ubijeno desetak mještana. Zločini su se dogodili i u drugim selima Gore - Vraništu, Radeši, Globočici. U Globočici je ubijen seoski imam mola Kahriman.
U septembru 1913. godine izbila je albanska pobuna koja nije zaobišla ni Goru. Neki su istoričari ovo nazvali Trećim balkanskim ratom.
Iza većina novina u Srbiji stajale su političke stranke. "Politika" je u to doba bila bliska Ministarstvu spoljnih poslova. "Pravda", je bila glasilo naprednjaka, braće Marinkovića, a "Mali Žurnal" osnovali su braća Savić, koji su bile poznati list sa radikalskom, a kasnije demokratskom orjentacijom.
Da bi izbjegli nepotrebne riječi za ovu tematiku u nastavku ćemo iznijet samo jedan dio tadašnjih naslova i pisanja "Pravde", "Politike" i "Malog Žurnala" o događajima iz septembra 1913. godine, kako bi čitala sam presudio. 

Kompletan tekst možete pročitati: OVDE