Zanati Gore

Zanati su se u Gori preobražavali uporedo sa vremenskim potrebama: jedni su išćezavali, a drugi se pojavljivali. Prije stočara i slastičara Gorani su bili iskusni kovači i puškari (tufekdžije). Ova se tradicija potvrđuje još prije XVII vjeka, kada se još nije počelo masovno sa proizvodnjom vatrenog oružja, pa sve do četrdesetih godina XX vjeka. U novije vrjeme o ovoj temi pisali su Nazif Dokle, Milisav Lutovac, Đurđica Petrović i drugi.

U prvom proznom djelu napisanom na albanskom jeziku „Cuneus Prophetarum“ (Družina proroka) od Pjetëra Bogdani, koje je štampano u Padovi (Italija) 1685. godine, spominju se Gorani kao majstori dimiskijskih sablji.

Priserenë Çelepij,                                Rudarski Prizren
gjithë nd` armë mbukuruem,               sa svih strana oružjem proljepšan
Prej Gore dimisqij,                            Od Gore damaskih sablji
trim i fort me luftuem .                        junak za ratovanje.

U oskudnoj literaturi o sabljama "dimiskijama" može se pročitati da je to tip povijene sablje sa ukrasima, koja se kovala u Damasku, po kojem je i dobila ime. Na Balkanu su se takve sablje kovale u Prizrenu i Sarajevu. Zanatlije koje su ih izrađivali zvali su se sabljari i još od 1477. godine imali su svoju ulicu. Sablja dimiskija se spominje i u narodnim pjesmama Bosne i Srbije (britka sablja dimiskija, ljuta dimiskija, plamena dimiskija).
U literaturi na engleskom navodi se da su zapadni naučnici vjekovima pokušavali da otkriju tajnu kovača sa Bliskog Istoka, koji su širom tadašnjeg svijeta bili poznati po izuzetno savitljivom metalu od koga su pravili sablje. Prave dimiskije su bile retke i vrlo cenjene (skupe), prepoznatljive po šarama koje su najčešće u obliku linija, suza ili talasa.

***
Najstarija poznata puškarska čaršija u Prizrenu zvala se Doda čaršija. Nju su osnovali Gorani, koji su pre toga bili šegrti i kalfe kod puškara Dode u Debru. Posle njegovog ubistva oni su pobjegli iz Debra u Prizren i otvorili puškarske radnje, pored kujundžijske čaršije, gdje su se već nalazile radionice nožara. Neki od poznatih prizrenskih puškara su: Adem usta, Liman Namlidžija, Jusuf Nazli, Hamza Suše, Ibrahim Jamin, Ismail Jahija, Aguš Šato, Abdulkader Ekrem, Azis usta. Za vreme Mladoturske revolucije izrada pušaka je zabranjena. U Prizrenu je tada većina puškara prešla na srodne zanate - bravarski, mehaničarski, nožarski. Na početku balkanskih ratova u Prizrenu je bilo još oko 10 puškarskih radnji. Nakon Prvog svetskog rata ostalo ih je samo tri i to sve Gorana - Huseina Ramadana, Ahmeta Bektaša i Etema Šeapa. Oni su se bavili raznim mehaničko-bravarskim poslovima i opravkom lovačkih pušaka.
Puškarstvom se u Peć bavila porodica Husein, poreklom iz Gore, iz sela Zlog Potoka. Najbolji majstor iz te porodice bio je Dako Husein.
Kao najstariji puškari u Tetovu pominju se preci porodica Karo i Kajkuš, s početka XVIII vjeka, porjeklom iz Albanije.

***

Milisav Lutovac koji je pisao o zanatlijama Gore postavlja pitanje: Zbog čega se puškarstvo odomaćilo i razvijalo u planinskoj Gori, a ne u drugim krajevima koji su za to imali povoljnije uslove? Moglo bi se pretpostaviti da je na to uticala blizina gradova Prizren -  Debar - Kruševo - Elbasan. Kroz historiju stanovništvo Gore je bilo u bliskoj korelaciji sa ovim gradovima, poznatih središta za izradu oružja u XVIII i XIX vjeku.

U XIX vjeku, austrijski konzul J. Han, Prizren naziva glavnom oružnicom Balkanskog poluostrva. Profesionalna i porodična povezanost između puškara i kujundžija Prizrena, Skoplja, Debra i Tetova doprinosila je i povezanost u plasmanu gotovih proizvoda. Najveći obrt vršen je posredstvom prizrenskih kujundžija i trgovaca oružjem. Trgovci su išli do 80-ih godina XIX vjeka obično dva puta godišnje sa velikim karavanima do Egipta, Sudana, Persije, Arabije i Indije, i to putem koji je preko Ferizovića vezivao Prizren sa Skopljem i dalje sa Solunom. U toj vanevropskoj trgovini oružje se prodavalo uglavnom kao oružje iz Prizrena, s obzirom na reputaciju kao najvećeg proizvođača oružja na Balkanu.

U sklopu oružarske delatnosti Debru pripada značajno mjesto kao centru u kojem se izrađivao poseban tip pištolja i poseban tip puške sa sistemom opaljivanja na kremen. Debar je imao vremenski primat u proizvodnji ručnog vatrenog oružja. U tome je vidnu ulogu igrala ekonomska i demografska povezanost Debra sa Albanijom.

Elbasan, na starom putu Via Egnatia, predstavljao je vezu Italija - Drač. Sam Elbasan je imao solidnu zanatsku bazu i pojedine porodice tokom XVIII vjeka naselile su se u Gori. Široka mreža puteva povezivala je Elbasan sa Strugom i Ohridom, Bitoljem i Solunom. Tim putevima dolazili su preko Elbasana do Drača glavni trgovački artikli Makedonije, a istim putevima prodirala je u unutrašnjost Balkana i evropska roba koja je bila potrebna novom zanatskom i trgovačkom sloju stanovništva.

Stanovnici makedonskog Kruševa su bili stočari, zanatlije i trgovci. Kao stočari leto su sa svojom stokom provodili na Šar planini, a zimovali u Grčkoj i na morskoj obali Makedonije.

***

Dodao bih da se za razvoj zanata u Gori treba obratiti pažnja na stare zanate prvih muslimane (selo Mlike) kao i o kontinuitetu stanovništva. Vjerovatna je pretpostavka da neki stari zanati vode porjeklo još iz Srednjeg vjeka, kada su oni, kao što se zna iz starih pisanih dokumenata, bili odomaćeni po selima. A ko su bili ti stanovnici koji su se bavili pomenutim zanatima i kakav je bio etnički sastav samog stanovništva do sada se gledalo jednostrano, zapravo svako ko je iz okruženja pisao o Gori, svsrstavao je stanovništvo u njihovom korpusu. Makedonska, bugarska i možda najviše srpska historiografija je iznosila pretpostavke da je stanovništvo slovenskog (srpskog, makedonskog) ili bugarskog etničkog sastava. Međutim, porjeklo stanovnika Gore je složeno i kompleksno pitanje. Da se stvari dodatno razjasne ili zakomplikuju Tatjana Katić u svom radu o Prelasku na islam Gore i Opolja, analizirajući turske katastarske popise iz XVI vjeka nabrajajući sela sa albanskim stanovništvom (Miđon, Orčikle, Ljojme, Nimča, Zapod, Strezevo, Orešek) navodi i selo Mlike. "...u selu Mlike, živjeli su samo Albanci, pored četiri muslimana (ne navodeći imena) upisani su i: Điđi Đon, Todor Lika, Prend Tola, Đon Gega, Gega Lazar i Nev Lika",  i na osnovu imena popisanog stanovništva zaključuje "da su prvi konvertiti uglavnom bili Albanci".

Đurđica Petrović (1927 - 2003),  nekadašnji kustos Vojnog muzeja, profesor i dekan Filozofskog fakulteta u Beogradu nastanak puškarskog zanata povezuje sa barjaktarima. "Osnivanje barjaka (manjih teritorijalnih jedinica) na tlu sjeverne Albanije krajem XVII vjeka usljedilo je kao jedan od metoda pacifikacije stanovništva poslije niza pobuna protiv uvođenja timarskog sistema u XVI i XVII vjeku. Na čelu barjaka bili su postavljeni barjaktari, ljudi iz plemena. Na zahtjev države svaki barjak je u prvim fazama svog razvitka trebalo da da 50 ljudi. Docnije se taj broj penjao i do 400 ljudi. Država je bila obavezna da tokom njihovog angažovanja u vojnim pohodima za njih pribavlja hranu dok je nabavka oružja bila briga barjaktara. Prema tome, institucija barjaktarstva neminovno je morala da bude povezana sa nabavkom oružja za ljudstvo barjaka, bilo  kupovinom ili osnivanjem oružarskih radionica".

***
Poslednji puškari živeli su u Gori sve do Drugog Svjetskog rata (Đimšit iz Rapče i Mustafa iz Kruševa). Na Austro-ugarskom popisu stanovništva iz 1918. godine popisani su poslednji puškari iz Gore, većina iseljenih u Tursku,  njih 27. U popisu se javljaju i prezimena Tufekči/u i Puškari u nekoliko sela Gore (Krstec, Rapča, Ljubošta, Radeša, Vraništa, Leštane, Zli Potok, Dragaš).

Puškari prema popisu:

Krstec
(1. Aslan Maksud Bardhi (67), 2. Maksud Bardhi (35), 3. Muhamed Bardhi (26), 4. Fehim Maksud Tufekčiu (48), 5. Rizvan Murat (65), 6. Skender Husein Bučali (55)).

Rapča
(1. Sali Sala Ćehaja (55), 2. Ismet Sejdi Ćehaja (45), 3. Esad Sejdi Ćehaja (52), 4. Behadin Ilijas Maloki (50), 5. Đimšid (38), 6. Destan Tosun Puškari (60), 7. Džemali Tosun Puškari (40), 8. Vebi Tosun Puškari (25), 9.Muharem Tosun Puškari (18), 10. Ramadan Husmen Luta (30), 11. Fehim Ali Mirta (60), 12. Fahik Ali Mirta (26), 13. Aslan Feta Zuberi (65)).

Orgosta
(1. Ramadan Ibiš Liman (50), 2. Šemsidin Ibiš Liman (48), 3. Ramadan Selim Bećir (68), 4. Vejsel Rahman Zuber (60)),

Restelica
1. Mohamed Mehmed Dželap (56)

Kruševo
1. Mustafa Hamza Durak (32)

Šištevac
(1. Arif Jahja Jahja (80), 2. Redžep Jahja Jahja (65)).



Arhivski izvor:
Österreichische Akademie der Wissenschaften
(Archive of the Austrian Academy of Sciences)

Literatura:

1. Pjetër Bogdani - Cuneus Prophetarum, Padova, 1685.

2. Nazif Dokle - Gorske Tufekdžije, Kosovski Avaz II br.24 Prizren, 2000.

3. Đurđica Petrović - Balkansko oružje (XII - XIX), Beograd, 2013.

4. Milisav Lutovac - Gora i Opolje, Beograd, 1955.

5. Tatjana Katić - Prelazak na islam stanovništva Gore i Opolja, prema osmanskim katastarskim popisima, Istorijski institut Beograd

6. Kosta Kostić - Naši novi gradovi na jugu, Beograd 1922.

U POHODU GORI - Reportaža o Mličkoj džamiji (1993. godine)

Na slici:
Enver Batiu (istoričar), Ahmed Murati (imam u selu Mlike), Mustafa Balje

Izvor:
Reportažu pripremio:
Nesim A. Mustafi
GURBEDŽIJA - Broj 11, mart 1993, strana 6-8

Naša efemerna poseta selu Mljike u Gori, kraj Prizrena, izrodila se u pohod, koji bi se, svakako, mogao upisati u neispisane stranice istorije i kulture nas Muslimana sa prostora Kosova a i šire. 

Uz melos ovoga podneblja i audio-kaseta koja nam i ovom prilikom pomaže da bliže dočaramo Goru, nastavljamo put za Mljike.
Selo skriveno u njedra Šar-planine, sa oko hiljadu duša, leži i ćuti kao da nešto krije i pritajeno čuva za neka buduća vremena. Tih letnjih meseci selo oživljavaju deca gurbedžija, koja provode ferije u prelepom i čistom kraju. Tako je bilo i ovoga puta.
Odlazimo pravo u džamiju. Petak je, vreme džume namaza, a za taj namaz se bilo okupilo petnaestak ljudi, uglavnom starijih meštana. Ulazimo u malo ali besprekorno uređeno dvorište kako dolikuje samo urednom verskom objektu kakva je džamija u Mljike. Nazvasmo selam. Uz "Vealejkumusselam" i topla dobrodošlica uz merhaba. Posle predstavljanja poče uobičajni razgovor. Sedim pored Envera, ali ploča sa minareta koja gleda pravo u mene i ja u nju kao da mi ne da pravog mira. Uz moje uporno insistiranje gospodin Enver ustade da obavi posao zbog kojeg smo zapravo došli. Zureći stalno u ploču i pišući te hijeroglife gospodin Enver me povremeno gleda i izgovara "Neverovatno, neverovatno!", kao da je promenio i boju lica i boju glasa.

Čitki prepis sa orginal mermerne ploče Enver prevodi i on doslovca glasi: "Sagradio (dogradio) ovu veličanstvenu džamiju Ahmet-aga u godini 1238, kao što je bila sagrađena 688." (hidžretska). 

To je ono što vas navodi ponovo na razmišljanje. Zašto je naše (Pagus) selo neispitano? Zašto nauka nije kročila ovim prostorima? Možda je ovim prostorima u svoje vreme kročio samo Jovan Cvijić, ali je njegov zadatak pored ostalog bio i uništavanje ovakvih i sličnih tragova. Meštani su ovu ploču čuvali skrivenu po tavanima kuća i džamije, zamotanu u krpe i vreće. Znali su da tu nešto važno piše. Generacije su to činile tako. Pita se čovek: koliko su nam nova saznanja stara? Koliko su činjenice mogle da nam budu bliske a vremena ih učinila dalekim! Zašto je moralo da padne toliko prašine na našu istoriju i kulturu? To su pitanja za posebna istraživanja i neka izvoli nauka.

Odmah se postavlja pitanje: kako je dospeo muslimanski živalj na ovo područje u to vreme. Na ovo pitanje postoje dva moguća odgovora: - prvo, za vreme krstaških ratova (1095. - 1291.), ili drugo, ostajanjem na pogodnim mestima u vreme trgovačkog tranzita koji se obavljao na širokim prostorima, uključujući i pravac Bliski Istok - Dubrovnik.
Naime, u selo Mljike i dan danas postoji oko tridesetak domaćinstava (mahala) zvani ALEPOVI. Isto toliko a možda i više, Alepovi ima u gorasnkom selu Kruševo. U današnjoj Siriji postoji i dan danas grad Alep, drugi po veličini posle Damaska. U vreme Krstaških ratova grad Alep je bio veći i važniji grad u odnosu na Damask. Alepovih na ovom području je bilo mnogo više. Osni su se iseljavali u druge krajeve, a najviše u Povardarje (Makedonija) i Jedrenje (Turska). Poslednja familija koja se odselila za Jedrenje u vreme represije Rankovića je Emini Amita, da bi njegov brat Hadži Faik i mnogi drugi otišli između dva svetska rata.

Kompletnu reportažu možete pročitati: OVDE

Da ostane zapišano... (4)

Napre goljeme igrači imalje vo Kruševo. Klčojna, Kara Jusuova, Đevđelijska se igralje. Dejke igralje vo dvor a tupani nadvor tupalje. Svadba bila tri dena. Prv den doiđajet tupani i se javujet so pesna Hatmanina. Brojani ga vikajet Jelica. Interesantna istorijska pesna. Ka će se javet ke Ćukarica ilji ke Studenešce se javljajet so Hatmanina pesna. I nebet počina so na. Tupani ka će sljezet tupalje "Teškata" ima arija a nema tekst. Poslje ide nebet. Nebet je splet arije, sat ipo dva. Ja som go snimav Feriza od Mljike, toga iljezov ka učenik od Jakupa. Tajfa vodiv.

Vo muje doba imalje dosta puači. Muamed Aljabakoski, ka biv zdrav im biv najjak. Puav Asan Abidin, Aljiman, Aljo Mustafa. Poslje pualje i Bećir Mustafa a i druge. Arif Seferi biv doktor za muzika, instrumentalista. Sviriv gajda, sviriv i svirla a i kaval. Čak Jakup svirač ne mogov so nego. Jakup biv svirač alji ne mogov da fati so prs ka šo mogov Arif da fati pesna. Mu veljet zasviri taja pesna, on velji ne faća prst. I ka će ga zeme svirla Arif mu ide mlogo ubavo pesna. Poslje nego Osman Hodža biv. Svirilje kavali zajeno. I ja od Osmana som učiv kaval. Vo Beograd Osman ge našov kavali od nekuje Tetovci i ge donesov ke nas vo stan i sme vežbalje. A ka dete malovo ja som naučiv so šupeljka da svirim. E poslje so Osmana som naučiv kaval. Osman biv jak za kaval, čak Arif nemogov toljko da go naduje, ka svirla go duav. Kavali dva idet. Čift se prodavajet. Futrola imajet, krakoji za navirane. Da ge zaštitiš. Od drvo se prajene, nekoj šimšir, posebno drvo.

Informator: Feim Hodža (1933)

Kruševo - 20.05.2019.

***

Kažujea napre, granica ka bila puštena, da igralje i doiđalje da igrajet fudbal Šiščijani, generacija Ibraim Eštrefoski. Alji sport se razviv poslje navamo.

Naša generacija igrala fudbal. Isak biv stariji od nas ama sme igralje i ja (Seljam), Bejljulj, Sejran, Šemo, Ragip, Muarem. Taja generacija. Toga počnav fudbal da se razvija. Ne sme imalje lopta, pa sme ga prajlje od vlakna, od grive od koni i take ka topka će ga naprajme. E poslje Mečo donese jena topka od Rijeka.

Sme igralje među sela, čak sme idalje i do Brod. Sme igralje i so Globočica na Ploča. Doiđalo da igrame i so dovne sela, so Vraništa, ama na Đakovo polje vo Dragaš sme idualje da igrame. Od muje drugari gljedam nikoj ne ostanav. Vraništanče jeno, Akif go vikaa, živeše vo Bosno, sme se družilje so nego, umre pret dve godine, ono bilo jako dobar fudbaler.

Za frljane kamen na svadbe so Isaka ne sme moglje. Na 1. i 2. maj vo Dragaš ka imalje peljifani, ne mogov nijeden nego da go izede. Kao ripač i frljač, Isak biv jak sportista. I ja som se čeprkav so tija. Imalje napre, Idris Eštrefoski frljav kamen so ljeva ruka.

Na tupan igralje: Kasem Mustafinski, Sejfidin, Arif. Džafer možem da rečem da biv jen od najbolje igrači. Jaija Dute so skutača će iljeze, aščija, i on igraše. Imalje još šo igralje. Kruševo igralo najbolje vo sve sela. Omeru rametljija, babo šo vi biv, so crna kapa, ka se ženiv Idris mu velji Aljo tuje ogolj ke Saljatina: Brej Aljabaku, dur ne ga zavrteš jena klčojna ovde, ja Hata ne ga digam. I zea tuje i Omer i svi izigraa.

Docna bilo Rušit šumar ka prajv svadba i Redžo Čor sviri nebet vo kave Fejzosko, a ono izdošlje Resteljčani. On sviri a oni da puknet i oja mu veljet zašto ti vake vo Resteljica ne sviriš. A on im velji: Komu da sviram, vije tantara tandara igrate. Vi ne znate šta sviram ja. Imalje Krušijani a i mladeve šo sme bilje sme igralje. Ja, Muso, Feim Mazlmoski, Ljatif Akikoski. Sme igralje Veljikina (veljiko mome en džuzelj), pa Džemiljina, pa ka pračalje putnici Atmanina.

Informator Seljam Abidini (1939)

28.08.2019.

***

Tupani će dojdet vo tornik, pa vo sreda aljištari, pa vo četvrtok svadba. Navečer će dojdet, utre da bidet za aljištari. Vo četvrtok manesta i vo petok ćidet. Sega sve se izmešalo. Od jadenina nekoga će varet zelje i grne, nekoga mandža, šo znm jadenina bidualje. Muško nadvor će igra, žensko vo dvor. Nemalo Mašala, ni mašala ni išala, manesta, dejka ne igrala. Nema igrane dejka. E du docna žene vo dvor igrajet, tupani pred vrata će tupajet. Du docna, e poslje se izmeša. Na kona manesta so duak, duak ka vreća, da ne se viđi manesta. Ka plašilo, ka vreća, ništo da ne se viđi. Do docna bilo, zđno Hurija Muaremoska i više nemalo i poslje go turia duak.

Terljici hić da ne nosiš, ne teralje. Tija beše pedeseta, pedesetprva, druga. Ja pedeseta som se mužila, so terljik som se mužila. Ne ostavalje poslje so terljik. Terljik da se nenosi, da ne se buljiš. Sme se buljilje celo ljice, oči samo da se viđet. Poljicija branila, zakon braniv. Dve tri godine branilje i poslje go turia, ahaaa saj lji. Poslje mantilji sme nosilje. Pa šo sega ka ge noset terljici nezapekljane.

Nekoj so svadba sunet prajf. Na svadba Šainova, Eštrefoske imalje 11 deca sunetljijje, bilo 1957. Ja som bila sedom godine pred Ferizica. Feriz i Šain zajeno se ženilje.

Informator: Fatima Abidini Ramadani (1930 – 2021)

25.01.2016.

***

Ja ka som se rodiv, nastupila jena kriza. Četrs šeste, poslje rat, tamo do pedeset druga treća bila kriza. Se sećam tija vreme svadbe ka se prajlje, čak na dve tri svadbe nemala alva. Mi ostanalo vo sećanje, češčik go vikaa, pčenica varena. Mesto alva češkek se prajv. A inače svadbe obično ka i sega. Vo tija vreme bilje aščije nasljedno. Mazlm Prcanoski, adžo Ćazim, Izet Mustafinski. Jeno vreme i Galjip i Memed se bavilje, oni ka pomlade znlje da varet. Jaija poslje ni i poslje Panta, Osman. Bes gra ne biduala nigde svadba. Imala i janija. I se prajlo, go vikaa, turljija. Turljija so oris dugo se prajlo. Idav oris i nekoj patljidžan i piperika. Ona bila vo redovno jadene. Ot nekuje vreme ga odbacia. Alva se prajla stalno. Gubjanik biv obavezen, se nosiv ke manesta. Tija se vikalje priganičarke, alji se nosiv gubjanik. Kore se prajlje na vrnik i kore, kore će se naredet i poslje ozgora nekoljko kore se stavalje i mlogo maslo vo ntra imalo. Ono pita nema druge sastojci, masloto i dava ukus.

Informator: Abduljgani Abidini (1942)

26.05.2019.

Foto: Privatna arhiva

Da ostane zapišano...(3)

***

Mlogo tija vreme izotišlje. Evo gornete grobišta kede se, vakaf i sprotiva tija bilo mola Husenovo. On biv ot Ljupanke. Oni se dojdene ot Orešek. Ge donesov dajđo Muarem od Pakiša. Biv vo tija vreme jak čujek i on ga kupiv jen deo imanica od Uglješovci. Niva bila tuje kede se Harunovci, tija sve. Jetimi mu bilje oja. Se vikalje jeden Iljijas, jeden Memed od Orešek. Ge donesov on, imav samo jeno dejće. Taja istorija bajegi je stara. I im naprajv kuća tuje kede se Ljupanke. Oja znm jer nana naša potiče od ni. Ona bila ćerka Memedova. Na togua Memeda se nazuane toja šo umrev i oja dete Nuridinovo. Zejnepa, nana, nadimak i biv Ćupa. Ona imala šes sina i ćerka. Ćerka i bila mužena za Osmana ke Aljovci mu bila kuća, i ošla so muža za Tursko. Ona tamo umrela gladna, muža Osmana go zelje vo vojska i poginav vo rat so Grci i ostajv dve deca. Jen se vikav Ramadan a drugoto ne znm tačno. Ona se vikala Hata, sestra ocu mujemu. Tamo vo Podima bilje. Bila mlogo moralna, tija tamo šo im deljilje pomoć, ka crveni krs, država davala. E oja ga srev Zičir Memiš, Hamidin otec, i ga prašav kede, a ona zela sledovanje šo im davalje vo torbiće, i mu rekla Zičir amidža ja oja put som go zela, i išala drug put ne. I poslje četiri pet dena ga našlje mrtva, jeno dete i bilo na sisa. A Abidinu jedina ćerka mu bila od drugava žena. On biv ovde na snaga alji nejčav da ga odvoji od muža. I tija im bila najgoljema tragedija. On Abidin imav još jena ćerka ot prvata žena. Oni otišlje porano. Jusu mu biv sin, alji ne ot ovaja žena, šo se oja bračava sve. Jusu i Seljfa se vikala ona, bila mužena vo Zljipotok, Oni otišlje porano za Tursko. Jusu ošov porano, jer on se odvojv od oca. Mu bila kuća tuje ke Biljovci.

Porano bajegi, ljudži šo osečalje šo će biduje, videlje da Turska mora da se povuče. Oslabela i na vreme otišlje mlogo. Eto tujeka ke ima kuća sega Nuridin, tuje biv nekoj Daljif aga. Biv sposoben čujek, i imajet za nego mlogo anegdote. On imav dve žene, dejčića mu rađalje obedve. Imav samo jeno dete ot prvata žena, alji bilo malo ka paraljizuano. I poslje on zev dejka, ćerka mola Arifova,za pare. Nadžena ga zev. I ona dejčića mu rađala. I došov i rekov ženi stariti, će imame musafiri da naprajš sutljijaš. I ona mu rekla ke imame oris. Nemame aaa, i on cela vreća oris ga isvrljav niz gumena, zaš take da mu reče. Poslje ona se dogovorila so drugata žena, Hava ga vikalje, sebe će naprajet zeljanik i će go maskirajet muđu ljeboji, i on ka doiđa da mu se osveti, ljep ta ljep i ka primetiv tija, tri godine ne došov ot gurbet. Ka došov doma i će iduje madžir, Abidin ošov da mu kupuje kuća. Abidin, Čor kapetane (take go vikalje Abidina), mu rekov, ja so dejčića sve, će idujem a ti so sedom sinoji će sediš ovde. Ja će ga parosujem, so tebe će se naredim. I tija stalno go teraa amidže i otec. Aaa Daljif biv evljija, ke ostanuješ vo kaurlak, nigde. Go spominalje ka umnogo čujeka. Jer nejčalje ljudži da sedet pot kaurina. Najviše zbog tija idalje. Bilje odane Turskoj. Im bilo ubavo. Živelje dobro.

***

Muarem Pakiša go kupiv sve tija Hasan ke prajv kuća, Biljalovci ke imajet mesto, Azem ke prajv kuća. Sve bilo kupeno od dajđeta Iljijazu i Memedu. Muaremu Pakiši sestrine deca mu bilje. Oni poslje se oženilje ovde. Memed je otec Amet agin i nani naši. Amet aga nemav deca. Dva puta se ženiv. Eto tuje kuća mu bila, dete Safetovo sega šo naprajlo kuća. Ibraim mu go prodade mestoto. Memed imav dve ćerke i Ameta a Iljijaz Bejljulja i dve ćerke. Jena mu bila mužena vo Kendovci a jena vo Durovci. A Muarem Pakiša imav samo ćerka jena i bila mužena za Abas ćaja, Muaremov otec. Mu umrela prva žena so kua imav Muarema, Aljimana, Ferata i jenogo Zenuna šo go utepalje na Arabadžinica i dejčiča dve tri bilje. I poslje na ga zev i ona jeno dejće imala. Ka umrev Abas ćaja ga napudilje a sve imane tija šo imaje Biljalovci nejzino bilo. Muarem Pakišino. Čak ništo ne je plačeno. Ona poslje se premužila vo Zljipotok, taja ćerka Muarem Pakišina i otišlje vo Tursko.

***

Oja šo ti kažujem za mola Husena, ja ke imam kuća tuje mu bila nemu kuća toga. On naprajv kula. Poslje ga vikalje Abidinoska kula alji ne ga prajlje oni nego toja Husen. Pošto bilje amidžinke so Ćupa ona mu rekla: A Husen mlogo goljema, mlogo visoka. A be Ćupo da viđim ot na Orešek. Pošto bilje otodo, im bilo milo. Ostanalo on naprajv kuća so dva kata, povisoka kao kula. Bilje dve tri kule vo selo. Durovci imalje kula, Šerifov otec lji ga naprajv? Abidinoska ga naprajv Husen, on nemav muško, dejčića imav. Taja kuća vikalje je jako beričetna, alji muško nerađa i zasaj evo go i Reis moj nema muško. Husen ge ostajv vakaf ke se zakopujet, Cevka češma, taja vo Gorna češma, tija za ke Ljeviraven ka se ide, sve negovo bilo. Još na nekoljko mesta imav. Se dignav i otišov za Tursko malo porano. Od Kruševo mlogo otišlje pret dvanaesta a poslje šo ošlje selo opustelo. Skoro da nestanalo. Da ne se doseljilje oja Arnauti možda i prazno bi ostanalo. Jer toga ne se prašalo koj si šo si, a si musljiman samo. Ne ostanalo toga muško, mlogo pomrelje. Tuje ke naprajv Nasuf imajet devedeset dženazina zakopane. Poslje devestota fatilje bogine. Omerica bila za Isaka dadena, on biv vo Tursko vo Stambol rabotav, a ovde haralje bogine. I mu pratilje nekuje torbiće i ot torbićeto fativ boljes i umrev tamo. I poslje ga vratilje za Omera.

Informator: Abduljgani Abidini (1942)
Kruševo - 26.05.2019.

Foto: Privatna arhiva

Da ostane zapišano...(2) - Karcula peljivan

Karcula biv peljivan sevski. Toga svakuje selo imalo svujego peljivana. Imalje jake ljudži. Oja za Karcula mi go kažuav Isljam Saljioski. Karcula vo tija vreme biv poljak, ne biv ženet. Emin mu bilo ime a od familjija Kendoska biv.

Vo proljeć ovce doiđalje od Anadol i zaminualje niz Gora. On ka poljak ti biv gore na Brdo i nekuje ovce od Albanija zaminualje ke Abidinoska niva. Ono već dvaese dena zapotnato, već zabranet zadev biv. Toja ćaja so ovce ne šukav šo imaje potke niz ljuvađe, ge puštiv da mu paset. Karcula ti go zagljedav ozgora i mu viknav: "Brej isteraj ovce od ljivada!", vazdušno se čuje i on mu velji: "Aj more Torbeš, nemoj da vikaš!"

Karcula ti se naljutuje i take dolu. Preko Samardžin dof, nejdav na mos, kroz reka, ama ljut. Ka došov du pri nego, malo so meko, so saburluk, mu rekov nemoj će se ljuti selo, a toja puška ga imav du pri sebe vo skut. Ka mu prišov jeno dva metra od nego, skok mu naprajv i go fativ i puška mu ga iskršiv tuje na kamen, tras, tras, tras i mu ga frljiv. Ka go fativ so jena ruka za gunče, ka go dignav ozgora i ka go frknav na zemna, čujekot počnav da vika: "Aman nemoj će me ubiješ, nemam kuvet". Ka go videv šo čudo je mu rekov evo ti jagne. Ja će ti zem itake jagne, nego kogo prajš ti ulav, ne lji viđiš potke, zabraneta je ljivada pret dvaese dena. Ja som poljak branim selo. Će zamineš sega ritće šo pobrgom, da teraš ovce ne da ge paseš. Čujekot begajeći utekov i tamo od kede je kažuav za Karcula koljko jak čujek biv.

Napre ovde svadbe se prajlje grupno, deset-dvajese kuće. Imalje bogate ljudži i siromašne pokraj ni će pominet, da se pokrijet. Selo ka prajlo svadba Buretu od Resteljica mu javilje će ima peljivanlak vo Kruševo, ke denešno školo. Tuje bila rudina, Uglješovci. Buro peljivan biv od Burinci, toljko biv krupen i otežnav, samo se raniv alji ne idav nigde da se takmići. On mu poručiv Karculi peljivanu: "Som izev devedeset i devet opaške ište deset će izedem dur bide svadba, da se čuvaš dobro." A Karcula mu napišav: "Som izev devet kila bukova biberi (solj i piperika) i još jeno kilo će izedem, i ti da se paziš so kogo će imaš rabota." Oja jav opaške oni se mrsne, i vo tija vreme na sofra ge davalje nekomu koj ima poštovane. Davalje i glava, alji opaška bila ka specijalitet. Poslje toga, Karcula ti sedav negde na kamen, mu zaminuav amidža Kendoski i go prašav šo si zabrotan, šo si se zanesov? Kaži šo te muči? Da ti kažem od Resteljica mi stigna haber vake i vake. A be ti ne se gajljuj. Ajde ideme doma. Starkem im reklje zamesite za priganice. Toga gosta ako go uslužiš so priganice goljem respekt mu si kažav. Sajgija goljema ima. Priganice mlogo testo da naprajte za Karcula i med jen saan. Da jade Karcula sve dur ne reče nejćem. Starice se redualje, priganice mu prajlje. On jav, mlogo goljem apetit imav.

Došlo vreme će se prijačajet, dolu ke Uglješovci. Stajlje konopec, Karcula mu velji sudiji da javiš džemaetu, cela Resteljica sljezla da navija, da javiš da će se prijačajet devedeset i devet opaške i devet kila bukova biberi. Oja mu rekov a si vo sebe, a on mu velji da javiš insan da znje. Malo mu bilo čudno sudiji alji viknav: "Ej džemajet, će se prijačajet devedeset i devet opaške i devet kila bukova biberi!". Pred da krenet da se prijačajet, Karcula im rekov seljanim će go viđi koljko je jak i će im dade išaret koga će bide gotov da go pobedi.

Šo se zaprijačalje Buro ti se zazbivkaf, nema kondicija, a oja poljak em selo go rani em odi, mlogo razvijen biv. Biv kamur. Evropsko čudo biv.

Se pomerilje malo da go viđi Karcula koljko može da izdrži. Karcula ti panuje pod nego i dav išaret seljanim i koa stanav ka go trnav, toga so zejtin se mažalje, kspet imalje, nema ke da go fatiš, među noge mu staj ruka, možda preko 150 kila imav Buro. Rasa Buroska pokrupne bilje, od Kruševo sega dejće Arifovo Durosko je muženo vo ni, vo Švajčarska se sega. Peljivan sega se prezivaje, e oni se Burinci. Krupna familjija se.

Eee ka go dignav na ramo i kroz džemajet, on trebav da go frlji odma tuje, a on ne, vo reka će go frlja, a reka ka ažder. Tuje imala nekua vrba gnila i ka ti go frknav i vrba se skršila i on so sve vrba vo reka.

Resteljčani puške zelje kako take da go frlji i Krušijani isto zelje, alji Buro stanav i im rekov zastanite, ne se zimajte našija, oja je prav peljivan, mene da me digne vake so voljko kila. Nemate više peljivana Resteljčani, ja više ne se prijačam. kspet moj mu go davam Karculi.

Karcula poslje ti ošov vo Krk Bunar, vo Tursko, tamo da se takmiči. Vo nebet sviret krkbunarska, e taja je peljivanska. A peljivani begoji ge zimalje na broj, bogate ljudži, će ge zeme na broj i jen mesec dena ranije će go rani i da mu dobije nagrada. Goljeme nagrade se dobijalje.

Karcula svi ti ge prijačav i ka došlo Turska vo Evropa da se takmiči, 1907. godina, Turska go pratila nego da ga predstavlja. Prvak Evrope postanav.

Oja som kažuav turskem askerim pa i som ge onesov da viđet kuća ke mu bila Karculi. Ke Šemeta tamo, akšamesti žene iljezlje na akšam i im reko oja se žene od taja familjija. Ženem im veljim napre od ovaja familjija imav jen junak šo se vikav Emin, so peljivanlak se zimav.

Vo vojska biv zaroben, vo Osman pašina vojska. Vo svakua bitka imav po nekoj Goranin, jer pojće od tristo godine služilje vojska vo Tursko. Gljej šo će ti kažem, Ramadan adžija Sekov, prajet džamija vo Zljipotok, a on kontrolišav rabota. Vo raboten vakat bilo, došov vo Kruševo i mi velji: "Mi kažuav jen star čujek, od Kruševo imav nekoj junak vo vojska. Oja star čujek, pa babo mu kažuav. Po dvajca na bajonet ge nabijav, nemav vreme jenogo po jenogo. I ka ge zarobilje, Karcula biv izranavat mlogo. Ruski komandant go prašav turskogo šo sakaš da ti učinime, da te uslužime dobro, a ti si izgubiv rat. Turski komandant im rekov ako sakate mi go izlječite ovogua vojnika. Ti go zelje i go izlječilje i mu reklje nemoj da se prenajaduješ. Ka došlo vreme go puštilje Karcula izlječenogo ama mu kažalje ponovo da ne se prenajaduje. Imav nešto vo creva ošteteno.

On ne poslušav tija, ošov vo ašćinica i ti se najav i mu puknalo crevo i umrev take.

E sega šo će ti kažem za još jenogo našego Goranina, Džapun od Zapod. Babo moj go znv, on podocna se prijačav. On ovde se prijačav, ne vo Tursko. Šija mu bila so ramo spojena, a ne biv visok. I od mene ponizok biv alji razvijen, snaga goljema. Zatija mu stajlje na turski ime Džapun, Turci i sega Japan take go vikajet. Ka Japanec biv. Šećerdžija biv, alva prodavav ka svi naše. Mu reklje iljezi da se prijačaš vo druga liga, ti si jak. Ka se javiv, jen beg trnav broj negov i ka videv nepoznato ime mu panalo. Go videv ka malov i sega na broj ka go trnav trebav da go rani. I koga došlo da se prijačajet vo Krk Bunar, čitirijese čifta odjenoš se prijačalje, imaje sudije kuje gljedajet.

Oja nekua Arapina mu panav vo druga liga, grdosija. Ka mu vljezov Arapinu među noge, na brzina ka go dignav preko sebe, sedav toja jena sekunda zanadulu glava, zanagore noge. Take go frljiv zad sebe. A samo šo počnalje da se prijačajet. Sudija javlja toja i toja pobediv. Beginica bila so bega i velji ljelje ni pobediv naš a još ne počnalje. Beg i rekov beginici sme se ogrešilje mlogo na nego, celo vreme sme bilje studene prema nego. Begoji mu čestitajet ti pobediv peljivan.

Ka završilje, mu rekov sudiji, pošto som pobediv vo druga liga, sakam so pobednika od prva liga da se prijačam. Međbur će iljiza na megdan so nego šo će rabota. Toga nagrada bila bivoljica i fes na glava cev nareden so zlato.

Ka ti se zaprijačalje isto i tomua take među noge i ti go digina, ne esapiv koljko kila ima. Ti go pobeduje i nego Džapun, od druga liga pobeduje ovogua od prva liga i dve bivoljice ti dobija beg. Beg jena nemu dava jena za sebe. Poslje Džapun se prijačav još, se takmičiv.

Informator: Feim Hodža (1933)

Kruševo - 20.05.2019.

Foto: Pelivani Dragaš - 1957.godine

Da ostane zapišano...(1)

 

Otišlo celo selo. Samo osom kuće ostanalje vo Kruševo. Aljabakovci otozgora, Abas čajinci dve, Durovci, ondak dolu Saljiovci, Ljupanke i mije Abidinovci. Mustafa samo ostanav od Mustafinci, oja drugeve boravilje vo Tetovo.

Ka krenav Prvi Balkanski, Drugi Balkanski, pa četrnaesta krenav Svecki e toga najviše nastradalje. Ljudži vek otišlje. Toga vek umrelje vo Ferizović (Uroševac), Prizren. Ekremova familjija Kajrakovci, sve šo bilje, završilje vo Ferizović. Samo Ekrem ostanav i jen amidža negov, on vo Tursko ošov. Sve pomrelje od tifus.

A vo Prizren završilje Kmberovci, on biv Hadžijinski. Imav on četiri sina, dva mu se ubijene vo Tursko, Ermeni ge ubilje. Jenotogo go vikalje Sinan a jenujet Iljijas. Oni ostajlje po jeno dete. Nešat je Iljijazov, a džuša mua, Hatidža, bila Sinanova. Ona ostanala jetim. Mati i bila od Kajrakovci, Ekrem i biv materin brat, dajđo.

Imalje toga mlogo šo nestanalje, glađ ka bila. Vek izginalje a i mlogo otišlje. Omer Bura, Burinci, eto tuje sega ke naprajlje kuća deca Fetišove i pljevna naša sve bilo Burinsko. Domaćin biv Omer Bura, jak čujek. On Ekrema go donesov od Ferizović. On ošov tamo, za vreme Kraljevine, poslje ošov vo Tursko. Mlogo otišlje za vreme Kraljevina, ot ovde, izbegalje.

Imalje isto tija šo bilje samardžije, eto tuje kede se Arifovci. Bilje mlogo jake ljudži. Goljema stoka imalje vo tija vreme. Age. Alji nim im se desila tragedija so stoka, preko deset iljade ovce metilj im ge zakačiv. Vo Tursko vreme imalje oni kuće vo Stambol. So stoka idalje vo Anadol. Babo mi kažuav a i adžo, ka im ge zakačiv metilj, žene im ostanalje ovde. Tamo im pomrelje sve ovce. Toga nemalo ljek za metilj. I oni ne došlje nazač. Ženete toljko bilje zengilj, alji ka što kažujet se ogrešilje. Toja star babo im biv samaržija. Nin biv Samardžin dof šo go vikajet. Poslje go imalje Eštrefovci pa poslje Abidinovci go kupilje od Eštrefovci. Alji nekoj došov da im čukne na vrata, a oja ljut biv, samari prajv. Imav stotine koni. Oni imalje koni i na trka ge puštalje i će se opkladujet, ka sega šo je, a će pogodi a će pobedi aldžo elji kobila, nekua imalje. Jer nine koni moralje da pobedet na trke, nemalje poubave koni. I oni nosilje po dva koni, dvajca braća bilje. Ako slučajno nešto mu se desi jenomu konu na put, vo Tursko idalje, odma da go parosa i drugujet osedlan šo go vodi, da produži. Goljeme age bilje. Alji poslje ženete, ka nedošlje braćata toljko panalje na siromaština. Se vežalje drva da beret i imalje konopec jeden i da ne go presečet konopecot, ka voloji vo par idalje. Žene ovde im ostanalje. Im umrelje ovde. Eto kede se Arifovci, nad našata starata kuća. Tuje im bila kuća. Imalje oni dve kapije, jena na ke Biljovci, jena odvade na ke Arifovci kede se iljizalje. Toja šo im biv babo prajf samar i nekoj mu došov. Ala li mu prativ. Mu potraživ "som gladen" i on mu rekov krši šija i go najuriv. I taja godina stoka im bila vo plajna i ka sljizalje zanadulu za Anadol naišlje na metilj. Napre imalje ljudži šo poznavalje trava metiljava i ga branilje stoka da nepase tuje. Ono većinom vo mokro mesto je metilj. Poslje džigerica ga uništava sosve.

Informator: Abduljgani Abidini (1942)
Kruševo - 26.05.2019.

Foto: Privatna arhiva

Interesantan ugovor iz 1922. godine

Ugovor 1922. godine

 

UGOVOR

Između Tasin Useina i Malića Džafera, kojemu je Tasin dao jednu njivu u ataru sela Globočice na tzv. mestu „Školjkin rid“ za jedno magare ovogodišnje i za jednu ovcu.

Kojim njiva prelazi u ličnu svojinu Malić Džafera iz Globočice, a magare i ovca u ličnu svojinu Tasin Useina iz Globočice.

U Globočici, 25. juna 1922. god.
.
Ugovarači,
Tasin Usein
Malić Džafer
.
(Ugovor je overen pečatom Suda Opštine Kruševske uz potpise predsednika i delovođe)

 

Informacije o spomenutim osobama sa Austro-Ugarskog popisa 1918. godine 

Tasin (1892) 108/101
od oca Husejna (1858) i majke Eljife (1863). Husejn je radio u Staroj Zagori, Bugarska. Husejn je Fejzulahov, a Fejzulah Zećirov. 

Husejnova i Eljifina djeca: 
- Tasin (1892), sin
-Sinan (1893), sin
-Đulija (1896), snaha
-Liman (1895), sin
-Safija (1902), ćerka
Hadžira (1910), ćerka. 

____

Malić (1893) 6/4
od oca Džafera (1853), majke Begiše (1878). Džaferov otac Malić. a Malićov otac Hamza. 

Džaferova i Begišina djeca: 
-Malić (1893), sin
-Entaza (1898), snaha
-Rušid (1900), sin
-Tahir (1902), sin
-Ilias (1906), sin.

Arhiva starih fotografija Kruševo

 Mehdija Omeri ( 1911 - 2002)

.

Seljim Šerifi (1933 - 2020)

Izveštaji Austro-Ugarskog konzulata iz Prizrena

Oliver Jens Schmitt i Eva Anne Frantz su uredili i objavili knjigu izvještaja Austro-Ugarskog konzulata iz Skoplja, Prizrena i Kosovke Mitrovice pod naslovom „Politik und Gesellschaft im Vilayet Kosovo und im serbisch beherrschten Kosovo. Berichte der österreichisch-ungarischen Konsuln aus dem zentralen Balkan (1870-1914)“. 

Izvještaji govore o stanju u Vilajetu Kosovo (provinciji koja je obuhvatala teritorije današnjeg Kosova, sjeverni dio današnje Republike Sjeverna Makedonija i Sandžak) krajem 19. i početkom 20. stoljeća. Ovo je najopsežnije izdanje takvih izvora, koje osvjetljava politiku, društvo, privredu, religiju i obrazovanje u Vilajetu Kosovo i stoga mogu poslužiti kao polazna tačka za dalja istraživanja Osmanskog carstva.

Za historiju Gore ovi izvještaji su korisni jer sadrže informacije o društveno-političkim dešavanjima od 1870. do 1914.godine. Do Berlinskog kongresa stanje u Gori je donekle bilo mirno, nakon toga saradnja korumpiranih sandžačkih vlasti Prizrena sa pojedinim poglavarima Ljume otežavali su život i ugrožena je bila bezbjednost stanovništva čitavog sandžaka. 

U godinama raspada Osmanskog carstva i početka balkanskih ratova izvještaji govore o umješanosti Srbije i dopremanju oružja pobunjenicima u Kosovskom vilajetu preko Ise Boljetinca. Pobunjenici su napali Skoplje.

(Izvještaj 155. 17. Avgust 1912.)

Kasnije, početkom balkanskih ratova, u oktobru, jedan od srpskih ranjenika rekao je kralju Petru: "Arnauti nas uništavaju našim puškama". Rečeno je da Srbija od sada više neće poštivati bijelu zastavu neprijatelja i da će se boriti do potpunog uništenja. Date su stroge naredbe da se svaki ranjeni ili zarobljenin Arnautin ubije. 

(Izvještaj 161. 26. Oktobar 1912. Beograd, Konzul Ugron). 

U sljedećim izvještajima iz Prizrena konzul Kohlruss navodi zverstva nad stanovništvom Prizrena i Ljume od strane srpske vojske. U Prizrenu su zatvorene 30 od 32 džamije.

(Izvještaj 174. 30. januar 1913.)

Austro-Ugarski Konzulat u Prizrenu osnovan je aprila mjeseca 1869.godine. Zamjenio je agenciju koja je radila od 1861. godine. Konzulat je radio samostalno u periodu od 1872-1878 i 1896-1913., a u tri navrata bio je podređen generalnom konzulatu u Skadru i Skoplju i 1913. poslanstvu u Beogradu. Zatvoren je kada je izbio Prvi svjetski rat. 

U nastavku su izdvojeni izvještaji Austro-Ugarskog Konzulata iz Prizrena koji govore o Gori i njenom stanovništvu.

.

Izvještaj 31. 

29. maj 1876. Prizren

Napeta situacija u Prizrenu zbog novog mutesarifa i povratka neregularnih trupa bašibozuka iz Ljume i Gore. Vratili su se sa plijenom koji su uzeli u nekoliko sela Tatar Pazardžika*.

*današnji Pazardžik, grad u središnjoj Bugarskoj, kojeg su u 15.vijeku osnovali Tatari.

Konzul Friedrich Lippich

.

Izvještaj 33. 

05. jul 1876. Prizren

Iz Prizrena je otišlo 500 vojnika pod komandom Hajrulah age. Kontigent iz Podrime stavljen je pod komandom Derviš age, koji je još ranije krenuo sa kontigentom Šari i sa nekim dobroboljcima Prizrenske lige. I Ostrozub je poslao svoj kontigent da se pridruži Hajrulah agi. Odred iz Ljume, lokalni razbojnici, još uvek se okupljaju. S druge strane, Gora koja je dala brojne redife*, poslala je još jedan jak odred bašibozuka. 

*redifi - rezervna turska vojska koja je pozivana samo za vrijeme rata

Konzul Friedrich Lippich

.

Izveštaj 52. 

22. jun 1891. Prizren

21. maja u Konzulat su došla dva muhamedanska predstavnika. Zamolila su me u ime stanovnika kaze Gora (32 sela sa oko 500 kuća) da na neki način obavjestimo sultana za njihovu užasnu situaciju u kojoj se nalazi cijelo stanovništvo kaze Gora, prouzrokovano neprestanim napadima Ljumjana. 

Na moje pitanje ne bi li bilo prihvatljivije pokušati poduzeti zajednički korak sa lokalnim vlastima, jedan od predstavnika mi je doslovno odgovorio: Sve je uzaludno, kod njih smo mnogo puta tražili pomoć, takođe smo napisali telegram u Carigradu, ali odgovor nismo nikada dobili. Uvjereni smo da sultan ne zna uopšte za naše probleme. Dva predstavnika su mi takođe rekli da su bili i kod ruskog konzula, koji im je obećao da će obavjestiti njegovu vladu. Međutim, oni sve svoje nade polažu u Carsku vladu, koja će kao susjedna država razumjeti teškoće u kojima se stanovništvo nalazi. 

Konzul Julius Pisko

.

Izvještaj 58. 

26. novembar 1891. Prizren

Ljumjani su napali selo Topoljane u regionu Gora, opljačkali oko 300 grla stoke i ubili djevojku koja je htjela oglasiti uzbunu u selu. Imam Topoljana, koji je danas stigao ovdje, sastao se sa Salih-pašom i zatražio da se razbojnici kazne. 

Konzul Julius Pisko

.

Izvještaj 62. 

14. maj 1892. Prizren

Uznemirenost građana Prizrena. Neefikasna vojna ekspedicija protiv Ljumjana. Povezanost mutesarifa Salih-paše sa Ljumjanima. 

Stanovništvo traži opoziv Salih-paše. 

Konzul Julius Pisko

.

Izvještaj 93.

04. septembar 1894. Prizren

Tek što je splasnula uznemirenost izazvana posetom srpskog kralja Aleksandra sa srpskim konzulom iz Prištine Carigradu, počeli su nemiri u okolini Prizrena i stanovništvo je zabrinuto. Glavni uzrok su česte pljačke koje se počinju širiti i na sam grad. Ljumjani organizuju grupe od 200-300 ljudi koji pljačkaju na Šar-planini, Kabaš i Goru. Pre otprilike dvije sedmice dogodio se napad na Šar-planini, u kojem je 50 Ljumjana napalo stada koja su pasla između Brodeca i Manastirice. Otjerali su pastire i uzeli svu stoku. Tri odreda vojnika, koje su pozvali oštećeni u pomoć, samo su glumili da su u akciji, jer su vojnici pucali u zrak, tako da su pljačkaši neometano otišli sa svojim plijenom. Na pitanje zašto se vojska ponaša, zapovjednik je navodno odgovorio da nije imao nikakvu posebnu naredbu da puca na pljačkaše. Ovakvo ponašanje vojske izazvalo je ogromnu gorčinu kod stanovništva, a imaju i namjeru organizovati vlastitu stražu za svoja stada kada vlast ne štiti njihovu imovinu i živote. 

Konzul Max Wenko

.

Izvještaj 145. 

28. oktobar 1897. Prizren

Oko 150 muškaraca redifskih bataljona u garnizonu u Tesaliji ponovo je dezertiralo, od kojih je oko 15 uhvaćeno na Šar-planini i sprovedeno u Űskub (Skoplje) dok su ostali uspjeli doći do svojih rodnih mjesta. 

Izdavanje pasoša Goranima koji su putovali u druge vilajete, obustavljeno je, kasnije nastavljeno pod uslovom da svaki od putnika mora dati jamac u slučaju mobilizacije. 

Konzul Alfred Rappaport

.

Izvještaj 161. 

20. oktobar 1898. Prizren 

Godinama se vodi parnični spor između Rasim-age* i sela Rapče (kaza Gora), koji je ovaj prvi izgubio na svim instancama. Stanovnici tog kraja tokom jeseni odlaze na rad u druge pokrajine Turske kao prodavači na bazarima i slično. Rasim-aga je preko lokalne vlasti zaprijetio mještanima sela Rapča da će im uskratiti pasoše potrebne za putovanje, dok ne udovolje Rasimovom zahtjevu, koji prema presudi Kasacionog suda, opravdano nije ispunjen. Ova prijetnja je zapravo izvršena, tako da su spomenuti mještani Rapča, koji spadaju u najbezazlenije i najvrednije stanovnike cijelog Sandžaka, bili prisiljeni na ovu ucjenu koju promovira vlast. 

*Rasim-aga je kratko vrijeme bio kajmakan (upravitelj) Ljume

Konzul Alfred Rappaport

.

Izvještaj 180. 

26. septembar 1906. Prizren

Sljedeći slučaj u Prizrenu dokazuje da sama vlast ne može adekvatno zaštititi vlastite organe i često se mora povinovati. Prije nekog vremena član sandžačkog upravnog odbora u Prizrenu Aziz efendija napadnut je u blizini grada od strane Albanaca iz Blaca*, na što se ovaj obratio vlastima i drugim uticajnim ljudima. Pomenuti Albanci su pokušali osloboditi jednog njihovog sunarodnika, koji je nekoliko mjeseci bio u Prizrenskom zatvoru zbog sumnje da je ukrao vojne puške. 

Žandari koji su pratili Aziz efendiju uzvratili su vatru i ubili napadača. Po albanskom običaju porodica preminulog potraživala je krv od Aziz efendije, čime je Aziz efendija u potpunosti lišen slobode kretanja i nije bio siguran u svom gradu. 

Kako bi oslobodili zatvorenika, nekoliko mještana Blaca organizovalo je upad u državnu poštu na putu Prizren - Ferizović. Uhvaćeni su ali i odmah pušteni kada je jedan prizrenski uglednik ponudio mogućnost puštanja njihovog sunarodnika iz zatvora. Ali, budući da lokalna vlast nije održala obećanje, krenuli su novi napadi na lokalne organe vlasti. 

Nakon kratkog perioda započeli su tajni pregovori sa mještanima Blaca kako bi došlo do pomirenja. U sporazumu je Aziz efendija trebao platiti krvarinu, pa je organizovano sakupljanje novca u Prizrenu i na području Gore kako bi se sakupilo 60 turskih funti.

Kada je sakupljena svota za krvarinu u večernjim satima zakazan je sastanak između Aziz efendije i brata ubijenog u zgradi opštine. Prema dogovoru isplaćena je krvarina i optuženik je oslobođen optužbi i odmah pušten iz zatvora. 

* Blace - selo sjeveroistočno od Suve Reke

Konzul Wenzel Lejhanec 

.

Izvještaj 66. 

11. oktobar 1909. Prizren

Mutesarif* Hasan Tosun-bej otišao je prekjuče u Kalkandelen (Tetovo) i Gostivar preko Šar-planine. Mutesarif zatim odlazi u Űskub (Skoplje) i Salonik (Solun). 

Hasan Tosun-bej bi takođe mogao iskoristiti ovu priliku da preduzme mjere protiv sve čestih pljački u kazi Gora, o kojoj je više puta dobio ozbiljne ali bezuspješne pritužbe. Jedini rezultat je da se razmatra Džavid-pašin projekat da se Lokalna vlast (kaza) Ljuma premjesti u novu kasarnu koja će se graditi u selu Šištovec, na goranskoj granici. 

*mutesarif - upravitelji sandžaka

Konzul Oskar Prochaska

.

Izvještaj 89.

08. jul 1910. Prizren

Ovdje se malo govori o vojnoj ekspediciji na Ljumu, jer je vlast preterano oprezna i nastoji sve zadržati u tajnosti. Napredovanje vojnog korpusa pukovnika Agni-beja, koji se sastoji od 10 bataljona pešadije sa četiri poljska i dva brdska topa i dva mitraljeza. Ekspedicija se odvijala od 23. juna dijelom preko Opolja i Gore, dijelom preko doline Drima, gdje je učestvovao i Osman-paša. Jedna njegova divizija je napredovala dok se druga razišla niz Drim prema prevoju Ćafa Kumulus. 

Cilj operacije je selo Bicaj i posebno nepristupačno selo Kolosjan, gdje su se okupljali Arnauti. 

Kolona koja je napredovala kroz Goru i dalje preko Topoljana uspjela je zaobići položaje Ljumjana i konačno ih zauzeti, nakon čega je Osman-paša, čijim se jedinicama pridružio i vrhovni zapovjednik Turgut-paša, otišao do Kalisa. 

Do manjih sukoba došlo je 3. i 4. jula kada su ustanici pobjegli u planine na lijevoj obali Drima. U Kalis su stigle i trupe koje su došle iz Manastira (Bitolja). U međuvremenu je Agni-bej preduzeo obezbjeđivanje područja oko Topoljana. Ovdje se svakodnevno transportuje zaplijenjeno oružje, koje se šalje dalje prema Ferizoviću. 

Konzul Oskar Prochaska

.

Izvještaj 94. 

14. oktobar 1910.

Napadi Lumjana i pljačke naselja su svakodnevnica. Izvjesni Ćazim Lika iz Vasijeta kod Kalisa opljačkao je stado ovaca na Šari i oteo muhamedanca. On je oslobođen nakon što je plaćen otkup. Lokalni načelnik, koji poznaje osobno pljačkaše, rekao je da ne može ništa učiniti, jer nema dovoljno žandara. 

Osim Ćazima Like u Ljumi se nalaze i nekoliko bjegunaca od pravde.

Konzul Oskar Prochaska

.

Izveštaj 122. 

17. novembar 1911. 

Ljumjani koji su prošle godine bili mirni, ponovo su aktivni i u grupama vrše krvave pljačke u predjelima Gore, Sirinić, Sredska, te u okolini Kalkandelena (Tetova) i Gostivara. 

Budući da vlast ne preduzima nikakve ozbiljne mjere, pozivaju se na nedostatak vojske, zgrade lokalne uprave su više puta bili poprište nasilnih scena. 

Nadajmo se da će pojačanje bataljona anadolskim trupama poboljšati ove neugodnosti.

Konzul Oskar Prochaska

 

Kompletan tekst u pdf formatu: OVDE

Gora "domaći Sibir" 1969.godine

"Na valovitoj visoravni Koritnika, nasuprot albanskim gudurama, kao u oazi ispod najčešće snijegom i ledom okovanih vrhunaca, protežu se naselja Dragaš, Lopuški Han, Brodosavci, Vranište, Restelica, Šainovac, Brod, Rapča, Ljubovište,… To su Gora i Opoje, kraj koji je do oslobođenja nazivan “domaćim Sibirom” jer su tu državni činovnici premješteni po kazni, te su – da bi što prije iskupili grijehe i vratili se u pitomije predjele – zavodili okrutni režim knute i torture.

***

Najzanimljivija je goranska nošnja, koja se održala u upotrebi, uglavnom u svečanim prilikama. Pod utjecajem novih shvaćanja i navika prenesenih iz Prizrena i drugih gradova, sve se više nosi konfekcijska odjeća. Kao rijetko gdje, u selima, u Gori i Opoju žene često nose hlače.

Muškarci nose bijelu kapu od specijalno valjane vune (kao keče), sukneni mintan (kaput), hlače s nešto opuštenim turom i opanke. Žene se pak naročito odjevaju. Omotaju se bijelom maramom koju ukrašavaju “šljokicama” i manistrama. Terlik je duga crna haljina, slična mantiji, ispod koje se nalazi fustan i posebne hlače koje sliče na dimije. Opanci su obično šivenjaci. Odjeća, takva kakva je, kako smatraju emancipirani Goranci, neukusna je i sputava ispoljavanje tjelesnih draži žene. Smatra se, naime, da je ona za Goranku isto što su bili zar i feredža za muslimansku ženu. Otuda se već skoro dva decenija organizirano nastoji da suvremena nošnja potisne goransku koja je, pored ostalog, i veoma skupa, jer se za nju troši mnogo materijala, i to sasvim nefunkcionalno". 

Živomir Simović, Beograd

Izvor: Naše planine, mart 1969. godine

Foto: Privatna arhiva

Gorski arzuhal - Abedin ef. Zejnulah

Otac mu je bio iz Kruševa a majka iz Šištevca. Ne zna se godina njegovog rođenja, ali se pouzdano zna da je preselio (umro) 1786.godine.

On je arebicom na goranskom napisao "arzuhal" * sličan poznatom "Duvanjskom arzuhalu" Mehmed age Pruščanina. 

Pjesmu je objavio Nazif Dokle u knjizi narodnih pjesama iz Gore i Golog Brda "Sevni bre ašik, sevni bre dušo".  Dokle je knjigu posvetio "prvopoznatomu našinskomu kompozitoru, puaču i pesniku Abedin efendija Zejnula, so oca ot Kruševo i matere ot Šištejec, umren vo 1786. godina šo napišaf vake našinski". Pjesma je objavljena i u Antologiji poezije Gore.

* ARZUHAL 

Pisana molba izrečena na pjesnički način.

tur. arz-ihal ← arap. ̔arḍ: izlaganje, predočavanje + ḥāl: stanje.

"Evo pišem da vi kažem i svoj hal:

Ni propana naša roba, 

sirotino gospodo. 

Bre pomogaj da Bog - 

nema nikoj nikoga. 

Ne steraha vo Gora,

ka koni vo gumno. 

Neka zn'jet, 

zaginahme, gospodo.

Teška ovaja krahina, 

krvava haljina, 

Mlogo sme malo, 

neka zn'je Sajbija".

Nemački avion Junker 87D-1

Nemački avion Junker 87D-1

Ejup Džafče (1938), Brod

(10.12.2020. četvrtak)

Ja som Ejup Džaferov Džafče, roden som tries osma. Panav avion vo Brod. Toga som biv pet godine. Data ne znjem alji go pamtim mlogo ubavo. 

Sme trčalje deca, sedom, osom drugari šo sme bilje. Sme bilje da go viđime. Donesoa jene so ćebiće crno, e sega a umrev nekoj vo Dragaš ne se sećavam. Trojca piloti, nemalje putnici vo avion. Borbeni lji biv, ne znm. Ne sme se razbiralje vo tija vreme. 

On iljeze od ke Grašišta na douno minare zavrte na Razaljen i vamo na karpa zakačiv krivo i se isipav vo Š'ntinica. Deloj negove glavne babo moj ge nosiu so voloi, motor, krila, drugo, treće i onda dojdoa so kamion ge natuaria za Dragaš. 

 Džermanci bilje. Take napre ge vikalje.

***

Ramdan Ramadani (1936), Kruševo

(22.04.2020. sreda)

Avion panav nad Brod. Mvzea Ebip I Isak. Će puštame ovce a ja im teram ovce I ka ti dojde avion auuuu i vo Majino nifće na koljje. Vo koljje će udri, će udri… Tuje ke Veljijinska pojata i niva će udri, će udri…i on so zor se podigna i otide. Će pane vo Stratorje. Ka ćume vo Brod panav. 

A deneska, a utre, zautroto ajt otidome ja (Ramadan), adžo (Džafer), bate (Abas) (mene me zea), Mustava Muaremoski, Muarem, Medija. Otidome da gljeame avion. Ka otidome tamo oni go cepet Nemci so sekirčića. Kamioni tuaret. 

Krilata imaa du pri ni pendžeri i adžo ge otvori a oni povne so knige. Šo će im ge knigeve, ke ge noset, adžo velji, za šogo im se? Tija vo avion šo bilje žive bea, odma nat Imerova kuća panav, malo vake ka vo špat, ka vo zavorće vrp i vo ravnište zastanav. I ne se upaljif. Ne se oštetif nijede nvojnik. 

Ne znm tačno kua godina beše, vo Drugi svetski rat. Vo avion Nemci bilje. 

***

Jamin Nedžipi, 1935. Kruševo 

(17.10.2020.)

Avion panav na ke Brod. Nemački avion biv. A znješ tija denoj se pokrilo nebo so crne vojne avioni. A znš koljko bilje. Kruživ i dalj se isabiv i rekoa udriv vo minare brodsko, da smani brzina i panav. Sme bilje da gljedame mije ka deca. Ne poginav nikoj. Tija bilo mi se čini četrs četvrta. 

Ka sega se sećam pocrnelo nebo od avioni. Sila bilo tija. Mi se čini da bilje nešto Nemačke i nešto od Velika Britanija avioni. 

Dozvola poglavara sreza gorskog - 1925.godine

KRALJ. S.H.S.                                                               

SUD OPŠTINE KRUŠEVAČKE        

16 XI 1925.godine 

Kruševo 

Poglavaru sreza Gorskog Vranište

Sud ove opštine sa ovim aktom urućuje toj vlasti Biljala Šerifovića iz sela Restelice s molbom da mu se odobri odlazak u varoš i okolinu Orahovca  za (6) šest meseca po radi pečalbe.   

Lični opis:

Star 15 godina          lice: obično

Rasta: običnog         oči: zelene

Bradu nema             brkovi nema

Nos i usta: pravilna           Osobenih znakova nema.

Vladanja je dobrog.                              

Pečat Suda opštine Kruševačke             Predsednik suda 

Potpis

Dve taksene marke od 5 dinara

:::  

Napred imenovanom odobravam odlazak i boravak za napred označeno mesto. V (6) šest meseci. 

Br. 3953                                                                          Sreski poglavar

16. novembra 1925             

Pečat Načelnika sreza Gorskog         

Potpis

Vranište

Objava suda opštine Kruševačke 1927.godine

 KRALJ. S.H.S.

SUD OPŠTINE KRUŠEVAČKE

12. maja 1927.godine 

Kruševo 

Objava

Za Zićira Šerifovića iz sela Kruševa kome je data na rukovanje jedna ruska puška koja nosi No: 218663 radi čuvanja svoje stoke. 

Lični opis:

Star 16 godina          lice: okruglo

Rasta: običnog         oči: kestenjaste

Nos i usta: pravilna Osobenih znakova nema.

Vladanja dobrog. 

Pečat Suda opštine Kruševačke           

Predsednik suda: Potpis                                                                          

Vunena bela kapa

 Nošnja ima višestruku namjenu i karakter. Osnovna uloga nošnje je zaštita od hladnoće i drugih prirodnih pojava. U našim balkanskim, pa i širim okvirima, nošnja ima estetski, etnički pa i socijalni karakter. Po nošnji se, često, može odrediti etnička posebnost ljudi, a ne rijetko i socijalni status i vjerska, odnosna konfesionalna pripadnost. Posebno se ističe njena dekorativna odnosno ukrasna uloga.

Muška narodna nošnja je gotovo izbačena iz svakodnevne upotrebe, osim što je koriste pojedinci ili se upotrebljava samo u svečanim prilikama (praznici, svadbe, suneti).

Muška nošnja  Gorana pripada balkanskom tipu i slična je, a po nekim elementima, identična nošnji susjednih Ljumljana kao i Torbeša iz Zapadne Makedonije i Albanije. Razlike su neznatne i u nijansama. 

Prema boji razlikuje se crni i bijeli tip muške nošnje. Crni tip isključivo nose stariji muškarci (mlađi rijetko), dok bijeli tip isključivo nose mlađi, bez razlike da li su oženjeni ili nisu. Također, razlikuje se nošnja za svečane prilike od nošnje za svakodnevnu upotrebu.

Materijali od kojih se izrađuju dijelovi muške nošnje su najčešće od vune, osim za džamadan koji može biti izrađen i od čohe. Izatkani vuneni matrijal se valja da bi dobio na kvalitetu. Terzije za izradu muške nošnje još rade u Restelici i Brodu, mjesta u kojima je nošnja djelimično u upotrebi. Doskora su terzije iz Gore odlazile u Opolje i druga mjesta u okolini Prizrena, gdje su šili nošnju od vune i kože.

Dijelovi muške nošnje

-          kapa (od vune i bijele boje, ravna kao u Ljumi)

-          krpče (mahrama na kapi i oko kape, „čalma“)

-          gunče (gunj; od vune, „šajak“, crne boje i kratkih rukava)

-          džamadan (vuneni; crn ili bijel, rijetko od plave čohe)

-          košulja (platnena i bijela)

-          puas (pojas plave boje; tkan od vune ili pamuka),

-          benebrek (čakšire; sa gajtanima u šest redova)

-          čorape (čarape; od crne vune za starije, dok za mlađe bijele i srmom išarane)

-          openke (opanci; od kravlje kože sa podvezicama („vrfke“) bijele boje

-          obojke (obojci; od vune, crne boje, za mlađe šareni i srmom izatkani,

-          nakit (kićena mahrama i ćustek za momke).

U nastavku možete pročitati intervju u vezi vunene bele kape sa starijim mještanima Kruševa. 

Intervju možete pročitati: OVDJE