Mehmed Hamza - Hod u prazno (od čobana do Pariza)

 

 

Objavljeno u reviji za društvo, vjeru i nauku - SELAM
Prizren, Februar 2002. Broj 23.
Godina VII str.10.-12.

Kompletan osvrt možete pročitati: OVDE

Sve je kod nas bila usmena tradicija, pamćenje po sjećanju. Sve je bilo običan dan jer niko nije zapisivao. Čak se nije zapisivalo ko je i kada rođen ili umro. Svaki je pamtio neki krupan događaj i pričao: "rođen sam dvije godine poslije velikog požara na Koritniku ali koje je godine to neznam" ili "umro je za vrijeme velike ekonomske krize" što bi moglo da znači u rasponu od jedne dekade i sl.

Čudna je naša smještenost na ovim prostorima. Kada se malo osvrnemo i za nas uočavamo da nas je dugo opredjeljivala poljoprivreda i stočarstvo i to je bilo gotovo jedino zanimanje.
Ali kako živimo na jednom malom prostoru a nas je bivalo sve više brzo se shvatilo da nema mjesta za sve nas nego da se negdje mora odlaziti. Pečalba je bila jedini izlaz da se opstane ili se tako mislilo da mora biti. Postoji i termin gurbet za ovu pojavu i ona doslovno znači izgnanstvo. Mi ga tako nismo doživljavali, dobrovoljno smo se tamo priklanjali, čak, se time pomalo dičili. Uvijek smo odlazili u druge krajeve radosni da imamo kuda otići ali sa još većim zadovoljstvom i željom vraćali smo se u svoj zavičaj. Pola životnog vijeka provodiš kao zanatlija a pola vremena kao kauboj.
Da li je bilo ispravno ili ne potraga za materijalnim sredstvima, negdje na stranu i često daleko da bi se opstalo, bila je dominantna pojava koja je odlučivala naše ponašanje, pa čak, i naš karakter. To je jedinstvenost ovog dijela naroda koji, umjesto da sa planina i brda silazi u gradove kao sav ostali svijet, je pokazivao čudan osjećaj pustinjaka. Odlazio je u druge krajeve (države i gradove), ostavaljao ženu i porodicu, radio i zarađivao teško, da bi se opet vratio na planine. Ili je neviđena nostalgija i ljubav za krajem ili nešto sasvim treće, peto ili deseto. Jedno je sigurno. Takav način života stvorio je osjećaj nestalnosti, privremenosti, balansiranja: niti si tamo niti si ovamo, a može se govoriti i o raspolućenosti na dvoje, jer hoće da pripada svijetu oko sebe ali i hoće da ostane svoj na svome.
U toj razumljivoj borbi da se opstane druge dimenzije čovjekovih potreba ostajale su zanemarljive i posve gurnute na stranu. Kao da se ovdašnji čovjek iscrpljivao radeći samo fizičke poslove a da uopšte nije imao vremena da taj rad ispuni nečim što će mu dati neku duhovnu kvalitetu čineći ga bogatijim i ljepšim. Kao da nije htio da se bakće sa takvim stvarima da ne bi opterećivao ionako težak život koji je bio siromašan, a finoća je lukzus bogatih i zadovoljnih ljudi. Jedini odmor su bile svadbena veselja i običaj s tim u vezi, sunetluci i po koja gozba. Tada se moglo zaigrati i zapjevati. Doduše on je pjevao i drugom prilikom i obično jašući konja da ublaži težak rad. 

Nužda da se život održi

Privilegija učenosti je bila ograničena samo za hodže, neki su bili više priučeni, sa ponešto pročitanih knjiga i bili tu samo da ispune minimum vjerske obaveze. Teško su živeli od tog zanimanja jer ljudi nisu imali a mnogi i nisu htjeli da plaćaju imamsku dužnost. Tako su i oni bili primorani da rade poljoprivredu i bave se stočarstvom kako bi preživjeli. Ostalo im je samo da posao obavljaju dobrovoljno i fisebililah.
Koliko je bilo talentovanih i spretnih mladića koje je svakodnevnica iscrpljavala, uništavala i gušila njihovu darovitost? Koliko su za time patili, ali ih je nužda tjerala da se i to prevaziđe i opravda važnijim potrebama: da se život održi i nastavi pa ma kako bilo. I to je praksa svih takvih sredina na svijetu. Prevazići sve teškoće života sa nadom za bolja vremena. Možda će naredna generacija imati sreće da se stanje popravi a tada znači da se sve ispravilo.
Zato se često osjeća iz priča starijih ljudi da se takvo što namjerno činilo kao nešto što nema prvorazrednog značaja jer goli opstanak ne trpi takve tendencije koje mogu da znače ugrožavanje sebe, pa, i šire okoline. Ako se jednom dopusti, rezonovali su oni, eto ti pravila koje znači čisti gubitak. Narušava se ravnoteža opšteg poimanja da nas samo ovakav rad može održati i da je sve drugo opasnost i prijetnja. Kao da su ljudi dokazivali svoju postojanost samo upornim radom i angažovanjem svakoga i na sve.
Dok još nisi stasao za ozbiljan i samostalan rad imao si mogućnost da pohađaš mejtep i da to vrijeme iskoristiš da nešto naučiš od vjere, osnovno što treba da bi se poneo naziv muslimana. Da naučiš da pišeš i čitaš, sabiraš i oduzimaš i to je dovoljno da se otisneš u svijet. A ono će ti biti potrebno i kad nebudeš mogao da radiš, jer bi trebalo da ideš u džamiju, ako hoćeš, a znanje od prije ti dobro dođe.
I sa toliko malo znanja niko ništa ne zapisa, niko ne pokuša da nešto otrgne od zaborava i da ga vrijeme ne zaturi i prekrije. Kao da im slova nisu bila potrebna jer su ih znali napamet. Obični razgovori i ne traže pismenost i bilo je dovoljno da samo jedan zna pisati i da svakome napiše po koje pismo. Jesu li se svađali, prepirali i sudili, što su kupovali i prodavali i oko toga samo usmeno dogovarali i vjerovali na zadatu riječ da će tako biti.

Ugrožene obe komponente

Bilo kako bilo i kako-tako i sa velikom mukom se ipak opastalo a nada o boljitku se ispunila. Bog je dao da se i previše ima nego što iziskuje obično preživljavanje. Počelo je školovanje, gradnja lijepih kuća i luksuza svakojakoga. Zvezdani trenutci i trošenja, materijalni potencijal sa kojim se svako dičio i hvalio: ali duhovni potencijal kao da se nije makao sa mjesta. Nekako se to uvijek guralo po stranu, zanemarivalo i preskakalo. Samo da se uživa u bogatstvu i po cjeni da vlada duhovna bjeda, da ljudi budu uglađeni i dotjerani ali potpuno prazni, posni i primitivni. Kao da ta duhovnost nije osjetila materijalno bogatstvo, ostala je zakržljena, nerazvijena ili upravljana u pogrešnom smjeru. Mislili smo da nas samo materija može držati a da je duhovnost samo prati. A poznata je stvar da je materijalni život promenljiv i nestalan. Nekad ga ima dovoljno i preko toga a ponekad je veoma oskudan i redak. Ali duhovnost je konstantno puna ako je želimo imati, ona čovjeka čini trajnim i postojanim. Kažu da nema te slike koja je može poništiti.
Danas je i jedna i druga komponenta ugrožena. Jedna nam je uzeta a drugu nismo imali. Duhovna ugroženost se pokazuje upitnom jer je bila neodređena, nestalna i manipulativna. Mi smo potpuno razbacani i smeteni, neznamo gdje stojimo a sve nam izmiče ispod nogu. Tumaranje u mraku bez ikakvog pouzdanja, sve vrvi od zabluda i svi se okrećemo u jedno mjesto kao ludnici. Niti imamo svoj identitet ili smo ga nekome podarili da nam ga on čuva, a on nezna šta će sa njim da radi. Sve do dana kada će to ispariti a mi niti primjetili, a neko i zažalio, da se to desilo. Svi će slegati ramenima i isčuđivati kako se to moglo desiti i zašto?
Zašto je musliman potišten, sčućuren, povučen u sebe, nepovjerljiv i, u isto vrijeme, lukav? Spreman je da prevari, i sebe dakako, dvostruk, pun kompleksa i prepreden. Odakle njemu strogoća, poslušnost, pomirljivost i mirenje sa postojećim stanjem. Zašto je ponizan i mlitav, samo da izbjegne konflikt pa makar ga koštalo i na svoju štetu? Zašto se stavlja na stranu onih koji su jači i obično nepravedni? Zašto trpi nepravdu i slijedi je slijepo do ludosti? Zašto se toliko toga suprotno nagomilalo u njemu i zar ga to ne razjeda? I kako može sve to da podnese i ostane normalan i mentalno zdrav?... I zašto?

Kompletan osvrt možete pročitati: OVDE

Muhić o prihvatanju islama: Nismo bili poturčeni i prevrtljivi, ni potkupljeni, a ni slabi.

Bošnjački književnik i filozof Ferid Muhić u svojoj knjizi „Islamski identitet Evrope“ piše o prihvatanju islama na Balkanu, što je često sporna tema koju obilato zlorabe i krivo interpretiraju srpski i hrvatski historičari, pokušavajući nabaciti Bošnjacima neku vrstu grijeha ili krivice što su navodno izdali „pradedovsku veru“.

Ne, dragi moji Dobri Bošnjani – Bosanci – Bošnjaci, kao i vi Albanci muslimani, i Goranci, i Torbeši, i Pomaci: nisu vaši preci bili ni slabi, ni prevrtljivi kada su prihvatili islam! Nego su, znajte, imali svoje razloge.

Nisu oni bili ni 'poturčeni', ni potkupljeni, niti su okrenuli 'ćurak naopako'. Moramo biti svjesni činjenice da se svaki čovjek prema vjeri odnosi iz središta sopstvenog bića, da upravo tu, gdje definiše svoj odnos prema Apsolutu, glavnu riječ daje najplemenitijim motivima za koje je sposobna ljudska duša.

Stoga je, nužno, imati u vidu, shvatiti, da su u takvoj odluci ti ljudi stremili visinama, da su bili inspirisani najljepšom i najplemenitijom mišlju za koju je ljudsko biće sposobno, i da su realizaciju svoje spiritualnosti našli upravo u islamu!

Težili su savršenstvu duše, dali su svu predanost obavezi uzvišenosti, nad svakom sigurnošću ovog života i ovoga svijeta, i to su potvrdili mnogom junačkom smrću za sopstvenu istinu!

Nikakve tu krivice nije bilo, niti iko ima pravo da prebaci makar jednu riječ bilo kome u pitanju vjere, jer je u pitanjima vjere svako odgovoran samo za svoju odluku, i samo pred Bogom“, piše Muhić.

Ferid Muhić, univerzitetski profesor, filozof i književnik, rođen je 1943. godine u selu Mahoje kod Zavidovića, Bosna i Hercegovina. U svojoj bogatoj akademskoj karijeri predavao je na Univerzitetu Sv. Kiril i Metodij u Skoplju, te na drugim univerzitetima širom svijeta, kao što su: International Institute of Islamic Thought and Civilization u Kuala Lumpuru, Florida State University, Syracuse University, te na univerzitetima u Jugoistočnoj Evropi. Uže oblasti njegova interesovanja su savremena filozofija, kulturna antropologija, estetika, politička filozofija i filozofija religije. Objavio je više djela iz navedenih oblasti, kao i više književnih djela, među kojima su: Kritički metodi, Filozofija ikonoklastike, Motivacija i meditacija, Štit od zlata, Noumenologija tijela, The Study in Fragmentation and Despair, Logos i hijerarhija, Mišljenje u akciji, Smisao i vrlina, Filozofi utješitelji, Filozofija religije u njemačkom klasičnom idealizmu, Ex cathedra, Falco Peregrinus, Sto koraka iznad, Dim ugarka snova.

Pročitajte Uvod i predgovor iz knjige Islamski identitet Evrope: OVDE

ŽIVIME NIS PESNA - Nevrus Mehmeti

The Illustrated London News. February 1878

 

Jen den vo selo dojdoha dva čauša. Doneslje ferman od Sultan Hamita. Negova askerija propanuje nis ratoj preko Azija i Evropa. Trebet da se soberet nizami od sve nahije. Hojćeš-nejćeš, mora da ideš. Nekoj šo ne beše doma, šo beše idan na gurbet ke babovci, se spasiv. Pa i nekoj koj čuh za ovja, skrišum izbega i se skri vo Bosno ke gurbetlije borske. Za tri dena se sobraha 76 nizami samo od Borje. Pa koljko se od druge sela gorske nikoj ne zn'je. Četirijeset od Borjani ne beha ženeti, drugiti muži so deca i so familije. Deset od ovja imaha izvadene dejke, nišanlije i se spremiha za svadbe vo ljeto. Toga ima vo selo sve: ljeb, patlidžani, piperike, kromit i meso koljko sakaš. I sve ima, sve.

Vo selo pana ka čuma. Nikomu ne mu se ide nizam. Ne im se odvovaše decam od babofci, mužim od žene, gljedancam od gljedanice. Kakva oneme selo. I deca sedet pojće pri babovci. Rat nikat ni biv hubav ni će bide. Poginalje mladi na naprešne ratoj ka vo Karadak, vo Đirit i take druge. Beljki ne pogubilje život, koj zneje. Samo doma ne se vratilje više, nikakov haber ni trak od nih.
Sega kakva ni kučića ne lajet, samo uvivaje. A im se fatif glas? Svim im je krivo. Mladi zaljubeni, ne ideha doma svua. Cev den sedeha so gljedanice svuje. Pa i noća sedeha zajeno. Se šetaha. Selo se izbuni. Za dva dena trebeha da spremajet jadene za put i obljeklo. Fermandžije čauši napišalje 76 duše od Borje. Od sve sela gorske će idet. Grupa od Borje će se staj so Globočani, Krušejani, Resteljičani, Šištijani, Brođani vo Restelica. Od tuje zajeno će zaminet za na Vraca du vo Skopje. Vo Skopje će jahnet na pampuri.

Zajde s'nce i se razdeni. Stignaha i zajdoha još dva dena druge. Treći den vo sabah rano preko Pljevniče se sobraha na Jasen Dovnomahavci i Šundinci, preko Julica sljizaje Gornomahavci, se stavaje so Čikorinci. Žene, devojke, deca, svi gi praćaje. Nekoj so ruka briši s'vze, nekua žena so kraj od krpče elj burmulak od glava, devojke vađaje malo čahmice i karafilji od puas, im go davaje gljedancam so sve mindiljče bećarsko. Zaminujet preko Brce za na Ploča. Ovja put odbraha da se zdravujet so babovci elji majke šo im spijet tuje vekuječno. Koj zn'je a će se vratet više da se zakopet pri nih. Od Brce se viđi sve selo na ruka. Od ke Dve crešne, tuje ke prajlje uranik za Đurđevden, vraćaje glave i mahaje ruke so starke šo iljezlje na porta da gi praćaje. Ne možet da frljet ni jeden kreč pojće od staros. Ruke im se treset, ruke samo damari, trup prekukaljen od godine, zavijen so haljišta obeljene, samo šo sedet na nih.
Se pocrne Brce od ljuđi. Nekoj ruka za ruka, nekoj so torbe na ramo, zaminujet od ka izučilje dova nad grob ocov, materin, sestrin elji bratov. Z'đni pozdrav beše na Ploča. Od tuje se viđet sela goranske. Se iskršiha glave grljejeći jena so druga. Ostanaha ruke dignate, mahajeći nizamim. Mladi mahaha mindiljčića šarene šo im dalje gljedanice, a gljedanice trnavaha krpčića od glave svuje i im mahaje dur zaminaha za vo Prisje. Dejke se sobralje tuje kup i zeha da pujet:

Trna pampur, mori nane, trna pampur,
Trna pampur, mori nane, so nizami,
Svi se deca, mori nane, svi se deca,
Svi se deca, mori nane, neženete
Ostailje, mori nane, ostailje,
Ostailje, mori nane, gljedanice.

Pojće od nih, mori nane, pojće od nih,
Pojće od nih, mori nane, nišanljije,
Dadenice, mori nane, nišanljije,
Nišanljije, mori nane, askerice.
Svi će idet, mori nane, svi će idet,
Svi će idet, mori nane, dur vo Stambol,
Askerlak je, mori nane, askerlak je,
Askerlak je, mori nane, mlogo težok,
K'smet da je, mori nane, k'smet da je,
K'smet da je, mori nane, da se vratet
Vo memlječet, mori nane, vo memlječet,
Vo memlječet, mori nane, đuzelj Gora.
Gi čekaje, mori nane, gi čekaje,
Gi čekaje, mori nane, gorske dejke,
Gorske dejke, mori nane, sve pristalje,
Sve pristalje, mori nane, ka hurije.

Pesna ljeta preko veter i stigna vo planina. Nizami ga zeha so sebe, vo vazduh nis usta du vo duša. Ona stigna du vo Skopje, pa du vo Stambol. Sega pocrne planina od Gorani: Borjani, Zljipotočani, Šištijani, Krušejani, Resteljičani i Brođni. Izbegaha od strah i vuci i mečke. Više nihne glave se vrtet orloj i jastremi. Ka će zastanet da odmoret, nekoj tutun vrti, nekoj nekuje jabuko elj hajva dvoj so drugara, nekoj malo ljeb da ne go ostaj put. Poslje kup će se soberet i će krisnet: De-de-ri, ori- Goranko, i-hu-huuuuu! Poslje će ga vratet na dejke od sela svuje: Borjanko, Šištijanko, Resteljičanko, Brođanko, Krušejanko, Globočanko i druge. Ozvivajca se ozviva du vo sela goranske i vamo dejke hickaje.
Se obesiha zanadolu, za vo Tetovske sela. Zeha put za vo Skopje. Ka se pribljižiha pri Skopje, srcina kakva zastanujet. Još ne im se veruje koljko daljeko došlje, ne im se trnava od um ke ostajlje najmilje svuje.

 

Kompletan tekst možete pročitati: OVDE

Le Temps 1913.

 

Tokom balkanskih ratova francuska dnevna štampa preuzimala je izvještaje o dešavanjima sa terena iz Beograda i redovno objavljivala izvještaje za svoje čitatelje.

Novine Le Temps pod rubrikom Les Affaires D`Orient (Orjentalni poslovi) svakodnevno su pratile dešavanja sa Balkana.
 

Objava od 12. decembra 1913. donosi kratak izvještaj: 

 

Na srpsko-albanskoj granici

Naoružani Ljumjani ušli su na srpsku teritoriju kod sela Rapča. Uzeli su 165 ovaca i 102 koze i odveli ih sa sobom u Albaniji. Ovaj čin pljačke nije usamljen i srbijanska je Vlada, pred pritužbama svojih poslanika u nedoumici, ne znajući  kome da se obrati protiv  ovih činova jer u Albaniji još nema odgovorne vlasti.

Odlomak iz romana "Istanbulske rane" - Šefit Ljajko

 

Nazif Dokle

XXV
(strana 143.-150.)


Abaz je opet na klupi i čeka da se pojavi Uzair. Začudio se kojom brzinom Uzair stari i pomislio da se i on čudi njemu, jer vreme vredno radi posao za obojcu. Išao je poguren i mršaviji od njihovog poslednjeg susreta pre dva meseca. Kad je stigao prekori Abaza:
- Dok ti lenčariš kod kuće, ja ovde gomilam blago. Smestio je sanduk da ne smeta prolaznicima, disao je teško i brzo. Seo je i ćutao, za drugu rećenicu je morao da prikupi snagu.
- Zašto nisi dolazio tako dugo?
- Muče me noge.
- Muči i ti njih - našali se Uzair.
Abaz je došao sa namerom da nešto sazna o tajni sličnoj Uzairovoj. Hteo je da pita Uzaira da li je nekada nešto čuo o hadži Jusufu, da li je lutajući Istanbulom sreo nekoga koji ga je video ili pričao sa njim. Hiljade Goranaca je napustilo Goru ali je samo za hadži Jusufa i Uzaira ostala priča, koju prepričavaju ili pevaju ljudi u Gori.
- Da li neko zna koliko je Goranaca izgubljeno u Istanbulu, Solunu, Skoplju, Tetovu? - upita Abaz.
- Zašto izgubljeno, zar nam ovde nije lepo? Šta bi sada radio u Globočici? Sedeo bi na čepenecima, pušio čibuk i punio se grehova ogovarajući ljude.  Pogledaj, tvoj štap vredi koliko jedno konjče tamo. Sedimo kraj Bosfora, gledamo ovu lepotu. Ja poznajem malo ljudi ovde, zašto bi ih brojao?
- Nikad me ne pitaš vidim li tu lepotu, gde su moje misli, šta mi je pred očima? Zar smo ovde bezgrešni? Svi ovamo ližemo ranu koja se zove Gora, a ona nikako da zaraste, krvari, sa njom i umiremo. Ližu je i leče svi Goranci gde god ih ima.
Dok je Abaz pričao, Uzair se osvrtao kao da traži tu ranu na sebi. Krivo mu jer je Abaz pogodio šta ga muči od dolaska, što zna za ranu o kojoj priča, a ubeđivao ga je u ono što ni sam nije verovao. Abaz nastavi:
- Svi smo mi ostavili nevesele priče, samo su neke tužnije i duže se pamte od običnih. Neke su i opevane. Čuo si za pesmu o Džemilji i hadži Jusufu? On je mnogo pre tebe došao ovde. Jesi li ga zatekao, ili čuo nešto o njemu?
- Nisam ga zatekao, niti video. Zatekao sam čoveka koji ga je video i razgovarao s njim. Zvao se Ajvaz. Bio je iz Radeše i prodavao je bozu po Istanbulu. Dolazio je ovde, ostao bi dve-tri godine i ponovo se vraćao. Jednom sam popio bozu kod njega, a on je kupio đevrek od mene. Tako smo se upoznali. Shvatio sam da voli razgovor pa sam ga rado slušao. Čuo sam mnogo priča od njega. Sa smehom mi je ispričao kako je kobila halvadžije iz Gore na trkama pobedila carske konje. Kad su pitali halvadžiju: "Kako si znao da će pobediti?" On im je odgovorio: "Kad je jedom pobegla i zbacila sanduke sa halvom, trčala je tako brzo, da konopci nisu dodirivali zemlju."

Pričao mi je da je po dolasku video hadži Jusufa. Dok je razvrstavao metalne novčiće i zadovoljan pevušio pesmu o Džemilji i Jusufu, preplašila ga je pojava visokog čoveka koji je oslonjen na štap slušao bozadžiju kako u zanosu peva pesmu. Ajvaz se prepao da mu ovaj ne pokupi pazar, hteo je ustati, ali mu je neznanac pokretom ruke dao do znanja da su mu namere časne. Čovek ga je tihim glasom, na goranskom jeziku, zamolio: "Nastavi da pevaš, stao sam samo radi pesme. Od koga si je čuo?." "Pevaju je otkad je Jusuf otišao iz Gore." "Da li znaš da je otpevaš od početka do kraja?" Ove su reči umirile Ajvaza, povukao je ruku sa novcem i počeo da peva:

Šo bilo čudo golemo,
vo tija selo Kruševo,
Jusuf ga turi Džemilja,
Džemilja mlada manesta,
Džemilja bela i crvena,
Džemilja fidan bosiljok,
Džemilja nišan vo selo,
Džemilja gorska hanema.
Jusuf se vraća od Prizren,
Od Bara se naturuje,
pvčari ge prašuješe:
- Ovčari, mladi čobani,
čije se ovja svatoji,
Od Bela Zemna nadolu?
- Ej more Jusuf hadžija,
oni se svi Šištijani,
na bele džokoj Jusuf jahnale,
Džemilja Jusuf, će ga zimaje,
daleko će ga, Jusuf, oneset,
vo tija selo, Jusuf, Šištejec.
- Razijo, ovčja pačunko,
zatvori vrate, pendžeri,
da ne gi čujem tupani,
ka će ga digaje Džemilja,
Džemilja, mlada manesta.
- Ne žalji Jusuf, ne želaj,
majka ti našla poarna,
poarna Jusuf i poubava,
Isljam-agina pljevnarka.
- Osedlaj mi sestro, kojna dorija,
da ga ispratim Džemilja,
do novoselske bačila,
do šišteečke grobišta.
- Svatoi svi Šištijani,
a će mi izin dadete,
Džemilja da ga darujem?
- Džemiljo, gorski trndafilj,
podigni duak nagore,
još jen put da se viđime,
i halaf da se činime.
Daroji ti som donesov,
kapa so dukati - đerdan nareden,
od mene ti je amanet,
na druga oja ne ličet.
- Ej more, Jusuf hadžija,
ne digam duak od čelo,
od tebe imam avalje.
Zamalje Jusuf premalje,
ke novoseljske bačila,
na šišteječke grobišta.

Dok je pevao, s vremena na vreme, podigao bi pogled ka čoveku koji je stajao oslonjen na štap. Primetio je da su mu niz rohavo, nekada lepo lice, tekle suze. Kad je završio, Ajvaz ga je upitao: "Zašto plačeš?" Čovek, ne krijući suze, odgovori: "Zar nije tužno? Da li se u svim selima ovako peva?" "Ja je ovako znam. U drugim selima je malo drugačije pevaju. U nekom selu okrive Jusuf-hadžijinu majku, u nekom njegovu sestru, u nekom Džemilju." "Da li negde okrive Jusufa?", upita čovek. "Ne", odgovori mu Ajvaz, "ali bi trebalo najviše njega kriviti kad je mogao da ostavi takvu ženu." "Jesi li je možda nekad video?" Ajvaz je bio iskren: "Nisam, ali oni koji su je videli pričaju da je dosta propatila. Rodila je sina i dve ćerke. Lepotu i stas ostavila je kopajući njive. Neki pričaju da je i pored muka i starosti, koje su je stigle, lepota nije napustila. Ponekad radi kao "mešilja", hleb mesi za svadbe i sunete. Kažu da često spominje hadžiju Jusufa i kune njegovu majku i sestru. Pričaju ljudi da joj Jusuf šalje poklone. Zašto ti svo vreme plačeš? Da nisi možda poznavao Jusuf-hadžiju?" Starac je sporo podigao glavu, obrisao namučeno, preorano lice i odgovorio: "Ja sam Jusuf, ja sam taj nesretnik o kome pevaš. Ćesto je pevaš, više puta sam te čuo, bežao sam misleći da me poznaješ i da je u inat meni pevaš, ali sam danas sakupio snagu da je čujem do kraja. Ti si drugi čovek iz Gore s kojim sam razgovarao i, verovatno, poslednji. Znao sam još jednog iz Broda, bio mi je veliki prijatelj. Po njemu sam slao poklone Džemilji. Znam da ih je dobijala. Ovaj pojas koji imam na sebi, ona je poslala. Nikad ga ne skidam, često rukom pređem preko njega kao da milujem Džemilju. Ostavio sam u amanet da me s njim ukopaju." Ova priča je teško pogodila Ajvaza. Ruka u kojoj su bili novčići se ponovo opusti i otvori. Sitan metalni novac se presijavao na suncu. Jusuf je gurnuo ruku u džep i izvadio dva velika zlatnika. Sagnuo se i spustio ih na Ajvazov dlan, među potamnele bozadžijske novčiće. "Jedan je za tvoj trud, za pesmu, a drugi ćeš dati Džemilji, ako je još živa, ili njenom sinu u Šištejec." Veliki zlatnici ispuniše ruku, a metalni novčići, kao postiđeni njihovim sjajem i veličinom, nestaše u ruci. Ajvaz je još dugo ostao nem. Kad je podigao oči, nikoga nije video. Da nije bilo zlatnika u njegovoj ruci, zakleo bi se da je sve bio san. Ovako, kada na jesen ode u Radešu i pokaže zlatnike, ljudi će mu poverovati da je video Jusufa.
Jusuf-hadžiju više niko nije video.

Umoran od priče, skrhan Jusufovom i svojom tugom, Uzair ustade, uze kolica i krenu. Abaz je gledaoa za čovekom koji se nije osvrtao, a korak bio sve sporiji i nesigurniji. Nazirao je Uzairov kraj, a znao je da ni njemu nije ostalo mnogo.

Kada Abaz izađe na obalu Bosfora, zahvati ga nevreme. Dok mu je hladna kiša šibala u lice, a talasi besno rikali, Abaz je zamišljao da se to Jusufov duh propinje, muči i ječi da savlada Sedmoglavu aždaju i da se preko balkanskih planina nađe pod Kalabakom, nad Šištevcem. Verovatno se tamo leluja duh Džemiljin i željno iščekuje da zagrljeni nestanu u prostor bez vremena. Još će mnogo Goranaca slušati ovu Jusuf-hadžijinu borbu nad Bosforom. Kad će pobediti sedmoglavu aždaju i kad će stići pod Kalabak, niko ne zna.

Kompletan odlomak u pdf formatu: OVDE