Jusuf i Džemilja - drama

Likovni rad: Sašina Ramadani Sulejmani

Jusuf i Džemilja su rođeni sredinom XIX vijeka u Kruševu. U njihovim životima sve je bilo normalno i sve bi ostalo izvan pjesme da se u njihov brak nije umiješala Jusufova majka. U njeno poimanje života se nikako  nije uklapalo ponašanje mlade i prelijepe Džemilje. Džemilja, koja je bila  “nišan vo Gora”, je mimo svih običaja u selu prečesto izlazila na kapiju dok je Jusuf odlazio na pazar, u Prizren. Svekrva joj je to uzela za neoprostiv grijeh.
Jednoga dana majka pozva Jusufa u svoju odaju i zamoli ga da ostavi (“turi”) Džemilju :
-  Ona neje za tebe. Ti nosiš golemo ime,ti si hadžija.
-     Ama, majko, ja ne i viđim mahana.
-   Ti ništo i ne viđiš, ti si ćorav. Džemilja nema mesto vo kuća naša.

 Jusuf je u životu mogao uraditi sve, ali nije mogao da ne posluša majku. U jednom trenutku krize prihvata  majčin savjet i ostavlja Džemilju. Ubrzo uviđa grešku, ali ispravke u ovakvim slučajevima su rijetke i, gotovo, nemoguće.  Da lji ste čulje razbralje
šo bilo čudo goljemo
vo tija selo Kruševo?
Se beret hodže, hadžije
i Demiljina akraba,
Džemilja će ga turaje.
Iz inata ili, možda, iz srdžbe, Džemilja se ubrzo preudaje, sada u susjedni Šišteec. Jusuf, koji se još nije pribrao od posljedica svoga postupka, bio je potpuno izgubljen i  slomljen. Prestao je odlaziti “na pazar”, a sa majkom je sve manje razgovarao. U čaršiju nije silazio mjesecima. U džamiju je išao samo za džumu, dok je sve ostale namaze obavljao kod kuće. Mnogo  puta bi zastao u namazu i nije znao na kojem je rekjatu. Često se pitao da li mu je namaz valjan, jer dok ga obavlja “otputuje” pa mu treba vremena da se pribere i povrati. Mada je bio iskren vjernik, sve je više dolazio  u kušnju i pitao se da li je to što mu se dešava normalno i da li je još u vjeri. Čak je tražio  savjete i od čuvenog imama iz Restelice, od kojeg  je dobio ohrabrenje, jer mu je ovaj poručio :
- Proći će to, ti si  do sada bio primjer
ostalima. Alah nas  stavlja na iskušenje da bi vidio koliko smo jaki u teškim situacijama.
To mu nije mnogo pomoglo, jer je i dalje ostao u bunilu.   
Džemiljina druga svadba bila je mimo svih običaja . To i nije bila obična svadba, nego nešto  što se dogodi jednom u sto godina. Do tada su se u Gori raspuštenice uvijek udavale  i odlazile u novu kuću oko ponoći, da ih niko ne vidi i ne čuje. Nekoliko žena, mahom tetke, bi je otpratile do novog doma. Selo bi o tome saznalo mnogo kasnije i ta se vijest  prenosila šapatom.
U svatove po Džemilju se digao cijeli Šišteec. Svi na konjima i sa puškama. I muzika je bila bučna i neobična – “dve ralje svirlje i tupani” (četiri goča i četiri zurle).
Kruševo, koje je kao u kazanu i gotovo ispod zemlje, ječi od muzike i pucnjave. Beskrajna kolona svatova spušta se preko Mlake i Bele zemne. Preko drvenog mosta ulaze u centar sela. Tu se stvorila gužva kakvu selo do tada nikada nije vidjelo.
 U Jusufovoj kući je tiho kao da se čuva dženaza. On se, slomljen od bola, zatvara  u svoju odaju da ne čuje svu tu jeku i ne vidi svatove svoje bivše žene. Pokušava da bude jak, da pobijedi samoga sebe, ali nikako ne može da odoli svom nagonu. Na kraju donosi odluku da krene i pridruži se onima koji će ispraćati Džemilju. Sestru zamoli da mu osedla konja Doriju. Sestra Raza prepoznaje njegovu namjeru i moli ga da ne čini ludost i ne bruka sebe i cijelu familiju:
-  Brate, nemoj  da ni se smije Gora!
-  Nemoj ti da se mešaš vo muške rabote,osedlaj konja i ništo ne zbori.
 Sestra, na koju Jusuf nikada u životu nije podigao glas, bez riječi posluša brata. Jusuf kreće za svatovima i sustiže ih na izlazu iz sela, više Pirove njive.  

Blizu šišteječkog groblja dogodila se velika drama, kada je Jusuf smogao snage da zaustavi  Džemiljine svatove. Zatražio je da mu dozvole da još jednom vidi Džemilju, da je daruje i zamoli da mu halali grešku. Od nje je zatražio da podigne duvak, kako bi je darovao dukatima koji su bili njoj kupljeni i koji drugoj ne priliče.

”Ej, mori, bela Džemiljo,
podigni duak ot čelo,
još jen put da se viđime,
ja da ti dajem daroji
i halaf da se učinime,
eto  ti nosim, džanam, amanet,
amanet – kapa so dukati,
zemi i džerdan nareden,
za druga ovja ne ljiči.”
“ Oj, more, Jusuf-hadžija,
  ne digam duak ot čelo,
  ot tebe imam havalje.”
  Zamalje Jusuf, premalje,
  na šišteječke grobišta.

Samo veliki ljudi, a Jusuf-hadžija je bio takav, mogu da urade nešto slično, da zaustave tuđe naoružane svatove. Među svatovima je, vjerovatno, bio neko ko je u Jusufovom bolu prepoznao sebe i nije dozvolio da se dogodi tragedija.
Ipak , kod šišteječkog groblja dogodilo se nešto što je moralo ući u pjesmu. Dogodilo se nešto što je jače i od smrti. Uvrijeđena Džemilja odbija Jusufovu molbu govoreći : “Ne digam duak ot čelo, ot tebe imam havalje.” Jusuf gubi svijest i pada ispod šišteječkih ornicca, sada potpuno slomljen kao čovjek i bez snage da bilo šta preduzme u životu. Napušta svoju majku i  dom, napušta svoju Goru i odlazi u Tursku. Odlazi u daleke pustare Anadolije. Tamo je, kažu, završio svoj nesretni život.
Mnogo godina kasnije je neki čobanin, koji je svoje stado tokom zime čuvao u Turskoj, pričao kako je sreo Jusufa kao sijedog starca. Čobanin je negdje tamo pjevušio pjesmu o Jusufu i Džemilji a ovaj to čuo i zamolio ga da još jednom otpjeva pjesmu. Dok je čobanin pjevao, starac je plakao kao dijete. Iz džepa je izvadio dukat i rekao : “Uzmi, ovo je pjesma o meni, ovo je moja pjesma.” Čobanin je u čudu otišao za svojim stadom, a Jusuf nestao kao priviđenje. Preselio se u pjesmu.
U gornjem dijelu šišteječkog groblja nalazi se teće. Svake večeri tamo  neko zapali svijeću. Po noći se niko ne približava, jer kažu da se tu svake noći sastaju Jusuf i Džemilja. Kažu da će tako biti do Kijametskog dana.
(Sadik Idrizi Aljabak - Gora Daleka i Sama)

Hamid Isljami – Rođen je 1. Maja 1959.godine u selo Rapča. Bio je jedan od prvih književnih stvaralaca iz Gore. Pisao je pjesme, pripovijetke, a autor je i prve drame napisane na lokalnom jeziku Gore objavljene 1995.godine u Valjevu (Jusuf i Džemilja). Hamid Isljami je radio u školi u selo Rapča, Gora. Umro je 2. Aprila 2013.godine u Kruševcu, Srbija. 

Objavljene knjige: Počivaljište (1990), Među nas i vo nas (1993), Devojke na konju (1995), Jusuf i Džemilja, drama (1995), Dolapče, priče (1996), Nebo u čaši vode (1996), Pisma iz Gore (1996), Kameno ogledalo (1997), Nibet Gori (1997), Abdes duše (1998).

Kompletan rad možete pročitati i preuzeti: OVDE

.

.