Arapske izreke (pretpostavke)

Iz sveske Ramadani Ahmeta Džafera iz Kruševa: 

Tumačenje pojedinih reči, nazivi mesta, gradova, reka, planina i slično.  

Kao i imena pojedinih ljudi poznatih kroz istorije.

Hlepetić za slavom, mnogome se oči zaslepe, pa nikako pravde i istine ne vidi.

Il steći slavu ili izgubiti glavu.

Priča se da je u prastaro doba bio običaj u persijskog naroda zlatnim slovima napisati ovu rečenicu na svojim zastavama.

U Osmanlije su imali rečenicu koju su držali za simbol: „Ölmek var, dönmek jok“ ( koja znači: „Umreti ima a vratiti se nema“)

Mnogi ljudi tražeći slavu izgube glavu.

Mnogi ljudi tražeći višu slavu izgube i onu malu koju su nasledili.

La zafere mea-l-bagji

(Nema slave u nasilju).

Gajri mešru suretde kazanelan mesneden nehajri olur ne bekasi

( Nepravednim načinom stečena slava nije dugovečna nit je korisna).

Ejolan badei ikbalile sermest gorur, korkarem bir gun olur sende olursun mahmur

(O ti pijani, svojom slavom brzo ćeš se pokajati; iznenada doći će vreme pa mahmuran moraš biti).

Teško je biti i dobar i slavan.

Kompletan tekst možete pročitati i preuzeti: OVDE

 

Religija i njeno delovanje u sredini

Na prostoru Jugoslavije državni ateizam je predstavljao deo službene državne politike u doba vladavine Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) od 1945. do 1990.godine. Državni ateizam je imao iste osnove kao i u većini drugih država, ali i neke lokalne specifičnosti.

Javno poricanje, pa i suzbijanje religije se opravdavalo činjenicom da verske razlike ističu razlike među jugoslavenskim narodima i narodnostima, te tako podstiču nacionalizam i šovinizam te potkopavaju bratstvo-jedinstvo.

Državni ateizam je svoje najekstremnije oblike imao neposredno nakon Drugog svetskog rata.

Kasnije se državni ateizam ispoljavao kroz implicitne oblike. Izvršena je potpuna sekularizacija javnog života - u školama je ukinuta veronauka, a iz školskih udžbenika izbačen verski sadržaj i umesto toga promicana kritika religije. Verski sadržaji su takođe prognani iz medija, a čak su se prestali slaviti i verski praznici.

Najefikasnije sredstvo državnog ateizma bila je činjenica da je KPJ/SKJ Ustavom imala zagarantovanu vodeću ulogu u društvu. S obzirom da je ateizam bio nužan preduvjet članstva u Partiji, to je značilo da se na svim vodećim položajima u društvu mogu nalaziti samo ateisti, mada je bilo i onih koji su bili članovi Saveza Komunista, a tajno su proslavljali verske praznike itd.

Godine 1946. ukinuti su šerijatski sudovi. 1950. godine donesen je zakon kojim je ženama zabranjeno nositi feredže. Godine 1952. zatvorene su sve tekije u Bosni i Hercegovini i zabranjeni svi derviški redovi. Zatvorena je i muslimanska tiskara u Sarajevu i do 1964. godine bilo je zabranjeno izdavati islamske udžbenike u Jugoslaviji.¹ Medutim, neke od tih mera potajno su se kršile: i dalje su bili u opticaju islamski tekstovi, deca su se podučavala u džamijama, a studentska organizacija „Mladi Muslimani“ odupirala se kampanji protiv islama sve dok nekoliko stotina njenih članova nije pozatvarano 1949. i 1950. godine.[1]

Službeni stav prema islamu izmenio se krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina iz sasvim osebujnog razloga: jugoslavenska muslimanska zajednica postala je tada oruđe Titove“nesvrstane“ spoljne politike.[2] Njeni predstavnici su nastupali kao predstavnici muslimana na skupovima zemalja Trećeg sveta, a muslimansko poreklo je postalo preporuka za napredovanje u jugoslavenskoj diplomatskoj službi. 

Odnos komunističke vlasti prema religiji je s vremenom postajao manje rigidan, a državni ateizam je u pojedinim republičkim organizacijama SKJ, a samim tim i u republikama Jugoslavije formalno je napušten neposredno pred raspad SKJ 1990. godine.

***

U nastavku sledi zapisnik Mesnog Odbora Saveza Komunista Kruševa koji je održan 28. februara 1976.godine. Na dnevnom redu se našla i tačka o delovanju religije na sredinu. Iako se u Jugoslaviji službeno izmenio stav prema islamu, krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina,  na lokalnom nivou, u Gori, se i dalje raspravlja o “raščišćavanju sa religijom” i o religiji kao “nazadnoj ideologiji”.

Pojedini članovi Mesnog Odbora Saveza Komunista Kruševo su među živima pa njihova imena i prezimena su označena brojevima.  

Kompletan tekst možete pročitati i preuzeti: OVDE

 

---

[1] Povijest Bosne - Noel Malcolm

[2] A. Popovic, L 'Islam balkanique, str. 347-353.

 

Vejsel Hamza - Gazganice vo vakat

VEJSEL HAMZA MIRZA (1964 - 2013)

Rođen u Gornjoj Rapči 12. februara 1964. godine a peselio 14. februara 2013. godine.
Bio je pjesnik, prevodilac, književni historičar, značajan kulturni djelatnik.
Pisao je poeziju, književne i druge eseje. Bio je povremeno član redakcije revije na bosanskom jeziku "Selam" i časopisa "Takvim", kao i redovni saradnik u tim publikacijama sa brojnim tekstovima i sa poezijom. Pjesme su mu objavljene i u "Almanahu", "Doklei", "Vidicima" i drugim časopisima. Pored poezije, pisao je i o nadgrobnim spomenicima (nišanima), koje je istraživao, a mnoge i dešifrovao. Prevodio je sa albanskog i staroturskog na bosanski jezik. Posthumno mu je objavljen prevod sa staroturskog knjige "Čerdeset pitanja" Hasana Basrija
 
Objavio je tri knjige pjesama:

"Gazganice vo vakat" (Tragovi u vremenu) – 1994

Kompletnu knjigu "Gazganice vo vakat" možete pročitati i preuzeti:OVDE

"Ot ozdola du gore" (Od dolje do gore) – 1995. i

"Čekajeći musafira" (Čekajući gosta) – haiku, 1996.