U POHODU GORI - Reportaža o Mličkoj džamiji (1993. godine)

Na slici:
Enver Batiu (istoričar), Ahmed Murati (imam u selu Mlike), Mustafa Balje

Izvor:
Reportažu pripremio:
Nesim A. Mustafi
GURBEDŽIJA - Broj 11, mart 1993, strana 6-8

Naša efemerna poseta selu Mljike u Gori, kraj Prizrena, izrodila se u pohod, koji bi se, svakako, mogao upisati u neispisane stranice istorije i kulture nas Muslimana sa prostora Kosova a i šire. 

Uz melos ovoga podneblja i audio-kaseta koja nam i ovom prilikom pomaže da bliže dočaramo Goru, nastavljamo put za Mljike.
Selo skriveno u njedra Šar-planine, sa oko hiljadu duša, leži i ćuti kao da nešto krije i pritajeno čuva za neka buduća vremena. Tih letnjih meseci selo oživljavaju deca gurbedžija, koja provode ferije u prelepom i čistom kraju. Tako je bilo i ovoga puta.
Odlazimo pravo u džamiju. Petak je, vreme džume namaza, a za taj namaz se bilo okupilo petnaestak ljudi, uglavnom starijih meštana. Ulazimo u malo ali besprekorno uređeno dvorište kako dolikuje samo urednom verskom objektu kakva je džamija u Mljike. Nazvasmo selam. Uz "Vealejkumusselam" i topla dobrodošlica uz merhaba. Posle predstavljanja poče uobičajni razgovor. Sedim pored Envera, ali ploča sa minareta koja gleda pravo u mene i ja u nju kao da mi ne da pravog mira. Uz moje uporno insistiranje gospodin Enver ustade da obavi posao zbog kojeg smo zapravo došli. Zureći stalno u ploču i pišući te hijeroglife gospodin Enver me povremeno gleda i izgovara "Neverovatno, neverovatno!", kao da je promenio i boju lica i boju glasa.

Čitki prepis sa orginal mermerne ploče Enver prevodi i on doslovca glasi: "Sagradio (dogradio) ovu veličanstvenu džamiju Ahmet-aga u godini 1238, kao što je bila sagrađena 688." (hidžretska). 

To je ono što vas navodi ponovo na razmišljanje. Zašto je naše (Pagus) selo neispitano? Zašto nauka nije kročila ovim prostorima? Možda je ovim prostorima u svoje vreme kročio samo Jovan Cvijić, ali je njegov zadatak pored ostalog bio i uništavanje ovakvih i sličnih tragova. Meštani su ovu ploču čuvali skrivenu po tavanima kuća i džamije, zamotanu u krpe i vreće. Znali su da tu nešto važno piše. Generacije su to činile tako. Pita se čovek: koliko su nam nova saznanja stara? Koliko su činjenice mogle da nam budu bliske a vremena ih učinila dalekim! Zašto je moralo da padne toliko prašine na našu istoriju i kulturu? To su pitanja za posebna istraživanja i neka izvoli nauka.

Odmah se postavlja pitanje: kako je dospeo muslimanski živalj na ovo područje u to vreme. Na ovo pitanje postoje dva moguća odgovora: - prvo, za vreme krstaških ratova (1095. - 1291.), ili drugo, ostajanjem na pogodnim mestima u vreme trgovačkog tranzita koji se obavljao na širokim prostorima, uključujući i pravac Bliski Istok - Dubrovnik.
Naime, u selo Mljike i dan danas postoji oko tridesetak domaćinstava (mahala) zvani ALEPOVI. Isto toliko a možda i više, Alepovi ima u gorasnkom selu Kruševo. U današnjoj Siriji postoji i dan danas grad Alep, drugi po veličini posle Damaska. U vreme Krstaških ratova grad Alep je bio veći i važniji grad u odnosu na Damask. Alepovih na ovom području je bilo mnogo više. Osni su se iseljavali u druge krajeve, a najviše u Povardarje (Makedonija) i Jedrenje (Turska). Poslednja familija koja se odselila za Jedrenje u vreme represije Rankovića je Emini Amita, da bi njegov brat Hadži Faik i mnogi drugi otišli između dva svetska rata.

Kompletnu reportažu možete pročitati: OVDE

Hafiz Abdulaziz ef.Muderiz

Hafiz Abdulaziz ef.Muderiz*
(1853 – 1917)

Rođen je 1853. godine u selu Kruševo, Gora, Dragaš. U detinjstvu, njegov babo(otac), Zejnel Abidin, preselio se sa familijom u Prizrenu, kupivši kuću blizu Gazi Mehmed Pašine (Bajrakli) džamije.
To je sadašnja kuća poznatog cijenjenog obučara i redovnog džematlije Prizrena, rahmetli hadži Muhameda Igđija, koji je nastavio tradiciju nasleđenu od hafiza Abdulaziza efendije, redovno učenja Mus’hafa u toj njegovoj kupljenoj kući od njegovih sinova prilikom odseljenja u Turskoj, koja se i danas nalazi blizu ambulante kod Rahlina.

Posle završetka Mehmed Pašine medrese u Prizrenu, nakon 8 godina učenja, dobio je idžazetnamu (diplomu) od poznatog tadašnjeg muderiza Ismailhaki efendije Bitoljca, potom je nastavio školovanje u Istanbulu. Posle završetka studija u Istanbulu, imenovan je na poziciji imama u Bursi, da bi posle kraćeg vremena, pošto je već bio vrsni alim (islamski učenjak), prebačen je u Istanbulu preporukum tadašnje uleme Istanbula „da je njegovo mesto u Istanbulu“. Njegov babo, pre nego što je pošao na put u Istanbul, na dalje školovanje i usavršavanje islamskih studija preporučio njemu sledeče:” Poslao sam te na studije u Istanbulu da bi završio dalje školovanje i studije, i potom da se vratiš i služiš svome gradu, gde si odrastao i počeo prve korake učenja“.

Po nagovoru svoga oca, hafiz Abdulaziz efendija se vratio u Prizrenu, iako je tadašnja Istanbulska ulema( vjerski učenjaci), kategorički bila protiv njegove odluke vračanja u Prizrenu. Posle povratka u Prizrenu postavljen je za profesora Mehmed Pašine medrese Prizrena. Hafiz Abdulaziz efendija bio je vrstan alim i ugledna ličnost tadašnjeg vremena. Bio je blizak ahbab (drug) muderiza hadži Ymera efendije  (poreklom je bio iz Opolja) Prizrenija, lidera Prizrenske Lige (1878-1881). Posle izbora hadži Ymera efendije za poslanika Osmanske skupštine 1877, na njegov predlog Hafiz Abdulaziz efendija je imenovan za muderiza (glavnog profesora i rukovodioaca) Mehmed Pašine medrese gde je služio punih 40 godina, sve do njegovog preselenja na Ahiret 1917 godine.

Kod ovog vrsnog i uglednog alima mnoga taleba( učenika) dobili su idžazetname( diplome) iz raznih krajve koji su dolazili učiti kod ovog vrsnog alima, muderiza Mehmed Pašine poznate medrese. Zbog izuzetne sposopbnosti i znanja koji je posedovao, pravde koji je preporučivao i primenjivao na delu, bilo je dosta onih koji ga nisu voleli, nisu ga trpeli iz inata i ljubomore i raznih drugih razloga svakojakih ljudi.
Allahovom pomoću dva puta je bio spašen od naručenih atentata na njega. Pošto su oba puta propala naručena atentata na njega, atentator je vratio lire nalogodavcu i izjavio:“ Oba puta kad sam ga uzeo na nišanu da bih ga gađao, ispred mauzera (vsta tadašnje puške), na mesto Abdulaziz efendije se pojavljivala senka lava, i nisam imao snage i hrabrosti da opalim pušku na njega“. Po meni, ova njegova izjava dokazuje da je hafiz Abdulaziz efendija bio sigurno evlija (blizak Allahu Svemogućem).

Hafiz Abdulaziz efendia preselio je na Ahiret 1917. godine i sahranjen je u Prizrenu. Na njegovu uspomenu, hadži Ymer Lutfi ef. Pačarizi, šejh melamijslog tarikata i poznati pesnik alhamijado kniževnosti Prizrena tog vremena napisao je dva kronograma na osmanskom (turskom) jeziku na njegovom nišanu. Hafiz Abdulaziz efendija bio je u braku sa Emine hanumom, ostavio je iza sebe dvoje kčeri, Salihu i Fadilu, i dva sina, Mađida i Aziza. Njegovi sinovi Mađid i Aziz sa svojom majkom Emina hanumon 1957. godine iselili su u Turskoj, gde i danas žive njihovi potomci.

I na kraju, od prihvatanja Islama Gora nije imala učenjaka ravna njemu, za kojeg se u to vreme borila Istanbulska ulema, svim mogućim načinama kako bi ga zadržala u Istanbulu. Bio je veliki islamski učenjak i po njima, mesto mu je bilo u Istanbulu.

Nek ga dragi Allah dž.š. nagradi dženetom firdevs. Amin!

Faik MIFTARI
* Miftari, Faik ”Hafizët e Prizrenit me rrethinë (1912-2012)”, Prizren, 2012
(slobodan prevod sa albanskog jezika S.T)