Na prostoru Jugoslavije državni
ateizam je predstavljao deo službene državne politike u doba vladavine
Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) od 1945. do 1990.godine. Državni ateizam
je imao iste osnove kao i u većini drugih država, ali i neke lokalne
specifičnosti.
Javno poricanje, pa i suzbijanje religije se opravdavalo činjenicom da
verske razlike ističu razlike među jugoslavenskim narodima i narodnostima, te tako podstiču
nacionalizam i šovinizam te potkopavaju bratstvo-jedinstvo.
Državni ateizam je svoje
najekstremnije oblike imao neposredno nakon Drugog svetskog rata.
Kasnije se državni ateizam
ispoljavao kroz implicitne oblike. Izvršena je potpuna sekularizacija javnog
života - u školama je ukinuta veronauka, a iz školskih udžbenika izbačen verski
sadržaj i umesto toga promicana kritika religije. Verski sadržaji su takođe
prognani iz medija, a čak su se prestali slaviti i verski praznici.
Najefikasnije sredstvo državnog
ateizma bila je činjenica da je KPJ/SKJ Ustavom imala zagarantovanu vodeću
ulogu u društvu. S obzirom da je ateizam bio nužan preduvjet članstva u Partiji,
to je značilo da se na svim vodećim položajima u društvu mogu nalaziti samo
ateisti, mada je bilo i onih koji su bili članovi Saveza Komunista, a tajno su
proslavljali verske praznike itd.
Godine 1946. ukinuti su šerijatski sudovi. 1950. godine donesen je zakon
kojim je ženama zabranjeno nositi feredže. Godine 1952. zatvorene su sve tekije
u Bosni i Hercegovini i zabranjeni svi derviški redovi. Zatvorena je i
muslimanska tiskara u Sarajevu i do 1964. godine bilo je zabranjeno izdavati
islamske udžbenike u Jugoslaviji.1 Medutim, neke od tih mera potajno
su se kršile: i dalje su bili u opticaju islamski tekstovi, deca su se
podučavala u džamijama, a studentska organizacija „Mladi Muslimani“ odupirala
se kampanji protiv islama sve dok nekoliko stotina njenih članova nije
pozatvarano 1949. i 1950. godine.[1]
Službeni stav prema islamu izmenio se krajem pedesetih i početkom
šezdesetih godina iz sasvim osebujnog razloga: jugoslavenska muslimanska
zajednica postala je tada oruđe Titove“nesvrstane“ spoljne politike.[2] Njeni predstavnici su nastupali kao predstavnici muslimana
na skupovima zemalja Trećeg sveta, a muslimansko poreklo je postalo preporuka
za napredovanje u jugoslavenskoj diplomatskoj službi.
Odnos komunističke vlasti prema
religiji je s vremenom postajao manje rigidan, a državni ateizam je u pojedinim
republičkim organizacijama SKJ, a samim tim i u republikama Jugoslavije
formalno je napušten neposredno pred raspad SKJ 1990. godine.
***
U nastavku sledi zapisnik Mesnog
Odbora Saveza Komunista Kruševa koji je održan 28. februara 1976.godine. Na
dnevnom redu se našla i tačka o delovanju religije na sredinu. Iako se u Jugoslaviji službeno izmenio stav prema islamu, krajem
pedesetih i početkom šezdesetih godina, na
lokalnom nivou, u Gori, se i dalje raspravlja o “raščišćavanju sa religijom” i
o religiji kao “nazadnoj ideologiji”.
Pojedini članovi Mesnog Odbora
Saveza Komunista Kruševo su među živima pa njihova imena i prezimena su označena brojevima.
Kompletan tekst možete pročitati i preuzeti: OVDE
Nema komentara:
Objavi komentar