Sinanpašina Gora - Grigorije Božović Politika,1931.

Dnevne novine: Politika
24/05/1931 str.7
Broj 8275
Godina XXVIII

Nesumnjivo su najarhaičniji naši govori kod naselja pokraj grčke etničke granice od Strume iznad Sereza do Prespe i Jablanice, s one strane Ohridskog Jezera. Ali su ti govori u svojem istorijskom okamenjavanju pretrpeli izvestan uticaj grčkog, albanskog i vlaškog jezika. Međutim, Mijaci, koji su se povukli nešto na sever, koji su nesumljivo jedno od onih plemena naših iz prvoga vala što je zapljusnuo jug, saćuvali su svoju starinu, ne samo u životu, običajima i navikama, no i u jeziku. Samo taj njihov govor, bolje sačuvan od inojezična uticaja, no onaj oko Prespe, ipak je ostao živ, neokamenjen, i u razvoju do današnjega dana.

Dobro uho, pouzdan stručnjak kojemu nije stalo do hačenja, moći će danas u Maloj Reci uhvatiti onaj pravi mijački govor koji se nije dopustio da ga pečalbar tako lako prekraja. Pesma i žena mijačka očuvali su ga u svoj čistoti njegovoj, samo što tu pesmu treba pravilno uhvatiti, i tu ženu dobro čuti.

No na Šaru, iznad Prizrena, još postoje dve župe, u kojima je jezik najsličniji i najbliži mijačkomu, opet jezik najbliži našem književnom svetosavskom jeziku, jeziku svih dosele pronađenih propisa Dušanova Zakonika. To su pravoslavna Sredska, na izvoru Prizrenske Bistrice, i muhamedanska Gora, ponad Lume, između Koritnika i Galaića na Šaru.

Ta Gora nije postojbina onoga Sinan-paše rodom iz sela Viljne u Ljumi, zloga poturice koji je razrušio Aranđelov Manastir Dušanov i spalio na Vračaru mošti Svetoga Save. Postojbina je ona drugoga Sinan-paše iz Topoljana, koje danas predvaja arbanaška granica, velikoga turskoga vojskovođe, osvajača, zulumčara i nežnoga zemljaka prema Prizrenu i rodnoj Gori do smrti. To je postojbina Sinadina Goranina, velikoga ovčara Šarplaninskoga i sedoga Petra Kostića, čija je jedina porodica utekla u grad nepoturčena. Ta je župa postojbina onih divnih mučenika pečalbarskih, koji su po Turskoj, Egiptu, Grčkoj, Bugariji, Vlaškoj, Srbiji i Srednjoj Evropi do Beča, Breslave i Hersona preneli kačunkov salep, bozu, zašečereno voće i halvu, proneli kroz svet gorsku čestitost i tajnu radinosti i vrednoće.

Da, to je ona Gora mnogih Mehmeda Pelivana, koji su i kao muslimani zadužili našu zemlju u prošlosti, onih Krstenli Mahmuda, koji u Anadoliji Turcima nisu nikad bili dovoljno Turci i onih Hadži-Ismaila koji i danas s one strane Pruta i Dnjestra ostaju nacionalno netaknuti bolje no da su najpravoslavniji. Iz te župe su ona divna deca koja nam svake večeri nude kikirike i ušećereno voće ovde u prestonici.

Poturčivanje Gore završeno je 1857. godine. Pokraj svega toga što su Gorani postali dobri muslimani, dali veliki broj znatnih bogoslova, kadija i sudija, bili odani vojnici i podanici, za Turke su ostali kao "Gora-poturi", a za Arnaute bogodani kraj za grabež i nasilja, kao i pravoslavni da su bili. Teški mučenici su to bili. Nekako im se nije verovalo. Nalazim, po nagonu i po pravu, Arnauti su u Goraninu videli drugu rasu, otpornu i staru koja ne da svoje. Ne da jezik, običaj, svoj način života i svoj pogled na svet - Turčin takođe.

Iako je Goranin klanjao pet puta dnevno, iako krio svoju ženu, opet je njegova devojka slobodno birala momka, odlazila na gledanje i javno izabraniku srca bacala stručak carskoga cveća. Goranin je mogao biti softa, govoriti turski kao Karamanlija, ali je opet uvek najradije izgovarao svoje "takec" čim bi od koga čuo rodnu reč; ako je morao na turskom izgovoriti "dvadeset i pet" on je opet rado grešno da kaže "jegrmi pet", a ne "jegrmi beš".

Ako je Goranin imao čitave poslastičarske radnje u Carigradu, čitave redove svojih dučana u Smirni i Solunu, tma i tuštu zlatnih lira na ostavini u "Otomanskoj Banci", opet je ponosno nosio svoj goranski gunj, zatvoreno ljubičastu đečermu i čakšire u Gori tkane i goranskim šavcem udešene. Imali su Gorani na čudo snage u nagonu da sačuvaju sve svoje srpske etničke osobine i da ih iznesu do današnjih dana, da nije nimalo čudno da sve to ne uoče Turci i Arnauti. Samo su Mijaci u tom pogledu na prvom mestu, premda im je kao pravoslavnima u neku ruku bilo lakše.

Pišem sve ovo što me neprestano muči jedna stvar za koju dugo nisam imao hrabrosti da je iznesem pred stručnjake i ljude ne obične ljubitelje kao što sam ja. Gorane poznajem iz detinjstva i posmatram ih odavno, ali samo ove na pečalbi. Odavno me mučilo pitanje njihove starine, u mramorje uklesani njihovi običaji i govor. Sve oko njih, osim pravoslavnih Srečana, nije na njih ličilo. Dok nisam video i čuo Mijake. I njihova tamna predanja da su neki njihovi rođaci pri pokretu sa juga pošli ka Radomiru i Prizrenskim Stranama. Eto tada me je, dole u Maloj Reci, spopala misao da su Gorani njihovi rođaci i to plemenski, ili u najmanju ruku da su nekada zajedno živeli na reci Galiku. To me je i nagnalo te sam neposredno od Mijaka odjurio u Goru i probavio tamo pet dana. Na žalost, moja posmatranja su ostala dosta površna, jer niti sam bio izabrao pogodan trenutak, niti sam imao čoveka koji bi mi u Gori umeo i mogao otvoriti vrata i svako srce. Arnauti su u tom pogledu zlato i meni je sa njima lakše. Ali i pored svega toga ja sam otuda izneo utisak i za sebe tvrdo verovanje da su Gorani Mijaci i najstarije naše naselje oko Prizrena. Rekoh ovo da pozvani naučnici pođu i nađu istinu.

Samo traga radi. Goranska nošnja najsličnija je mijačkoj. Govor gotovo istovetan. Pesma muzički najbliža. Zanimanja u istim oblicima: pečalba i stočarstvo. Čednost žene i porodice, sloboda i svetinja devojke. Ljubav prema zavičaju. Slovenska pitomost. Sve svadbe obično jednom u godini. Smisao za trgovinu i pečalbu, ali i raspikućstvo na domu kad treba ženiti ili gosta dočekati. Odvratnost prema razbojnicima i pušci radi toga zanata, preziranje pljačkaša i aramija, ali hrabrost u ratu i u zajedničkim pokretima za odbranu. Jedno "Teško oro", jednaka slabost prema tupanu i zurni i jednako čisto odevanje. I jednaki "tvrdoverci", mimo svet, jedni u pravoslavlju, drugi u islamu. Takođe, jedno isto ime planine "Galić" - Galič, Galik, Đalič.

Gorani kao i Mijaci izgovaraju "mije" i "vije", "take", "tok", "toko", "dejče" - devojče, "jabuka" - jabolka, a glagole menjaju gotovo istovetno. Navodim jednu od najstarijih pesama njihovih:

Puška pukna, jagodo,
Cela Gora jekna,
Mi ubija, jagodo,
Mi ubija najbolji junaka,
Gde to padna, jagodo,
Tu me zakopajte,
Na groba mi, jagodo,
Bajrak zabodajte;
Za bajrakom, jagodo,
Konjca mi vrzite.

Ja nisam imao prilike da u Gori čujem kako se peva, ali sam slušao neke ovde u Beogradu. Peva se onako kao što u Galičniku pevaju muškarci, obično na putu ili kod stada u planini. Ali mi je jedan mladi učitelj u Brodu po sećanju metnuo u note pesmu o Murselju i Kara Aliji. Evo prve: 

Murselj sedi...

Murselj sedi više selo,
više selo vo gumena,
Vo gumena...
Ajde Murselj da ručame,
Mi ga dalje gljedanica,
Vo mujego pobratima,
Dušmanište, namćorište.
Murselj sedi više selo,
Više selo vo gumena,
Vo gumena ...
Nećem sestro, ne mi s' jade
Vo jenogo vo drugogo
-
Dušmanište, namčorište.

Osim toga goranska su prezimena kao i mijačka: Mačinci, Čučuljevci, Smiljevci, Lekovci, Lokanovci, Avramovci, Durovci, Milenkovci i otuda za pojedinca: Durovski, Kučukovski itd. Gorska su sela kao i mijačka na velikim nadmorskim visinama i vrlo zbijena. Glavno goransko selo Brod najzbijenije je selo u našoj zemlji, zbijenije čak i od Galičnika.

A Gora je takođe siromašna stočarska i pečalbarska župa, koja do duše kao i Mala Reka ima i bogataša, no mali broj. Njena je sirotinja pitoma i valjana; zaslužuje da se potanko prouči dok još nije kasno: tvrdim da će goranski prvak Đaur Abaz, rado videti kojega srpskoga profesora, a Arnautin Velija iz Buče vlastelinski dočekati i ispratiti. 

 

Kompletan tekst možete pročitati: OVDJE