Održana promocija romana “Kazivanja Velikog leptira” autora Mustafe Balje

Još jedna hronika stradanja, još jedna Historia calamitatem! Do sada skrivana, javnosti nepoznata, u akademskim krugovima historičara, po nalogu vlasti, žigom ovjerena kao Strogo zabranjeno. Ovaj put to je priča o zločinima nad gorštacima Gore, jednog od najljepših i najmanje poznatih predjela Balkana.

Priča koja potvrđuje da se od nasilja vlasti ne može naći spas. Niti otići dovoljno daleko. Nije dovoljno što nikome ne smetaš, što si nevin, što nikakvo zlo nisi učinio! Dovoljno je što te ima i što nisi onakav kakvi su oni koji su na vlasti!

 

Iz recenzije akademika Ferida Muhića

 

 

 

U Bošnjačkom kulturnom centru u Prizrenu u srijedu, 23. avgusta, održana je promocija romana “Kazivanja Velikog leptira”, novinara i književnika Mustafe Balje. Nakon objavljenih pet knjiga poezije, Mustafa je odlučio da publici pokloni i jedan roman. Radi se o historijskom romanu koji donosi kazivanja historije Gore, tačnije Restelice, gdje je Balje i rođen.

 

Govoreći za Redakciju na bosanskom jeziku RTK Radija 2, Balje kaže da je za njega pisanje romana “Kazivanje Velikog leptira”, bila posebna putešestvija, jer se oprobao da napiše nešto što ga je godinama tištelo, nešto što je godinama bilo nagomilano u njemu.

“Zahvaljujući mojoj majci Zineti, koja je bila narator, hroničar i detaljista, imao sam priliku da čujem neke interesantne stvari iz naše historije, koncentrisane na područje Gore, tačnije Restelice, koje su me motivisale da napišem ovaj roman prvjenac u pet kazivanja. Radi se o historijskom romanu i ideja je bila da to sumblimirano znanje pretočim u knjigu a da,sa druge, strane sebi olakšam, zato što sam bio pod velikim pritiskom. I što sam se više približavao cilju i završavao roman, počeo sam da osjećam neki unutrašnji mir i neku slast koju ne mogu opisati”, priča nam Balje.

Balje kaže da ga je, još dok je bio dijete, opčinjavala ljepota i surovost njegovog zavičaja a Veliki leptir je, na neki način, metaforički u svim pet kazivanjima pokušao da dočara ljude i događaje od 1913. do 70.tih godina prošlog vijeka.

“To su pet istinitih kazivanja. U tom romanu su likovi i sudbine koje su me, na neki način, probudile da ja potražim odgovor na jedno osnovno pitanje: Kako je dio mog etnosa krčio put opstanka u najtežim sudbonosnim tranzicijskim vremenima?. Razmišljao sam o njihovim nedaćama, golgotama, gurbedžijama koji su uz teške muke izdržavali svoje familije. Sve to pod nekim “plaštom” određenih sistema. Mislim da je dosta bilo usmjenih predanja i vrijeme je bilo da počnemo da pišemo. Zar da sve što imam u glavi ostane ne zabilježeno?. To je bio moj stalni osjećaj, teret, ali sa druge strane me pekla savjest. I onda sam krenuo sa pisanjem ovog romana”, kaže Balje.

On se zahvalio ekipi izdavačke kuće Connetum iz Sarajeva, lektoru Džemaludinu Latiću, recezentu Feridu Muhiću i svima onim koji su pomogli da roman ugleda svjelost dana.

Prije romana “Kazivanja Velikog leptira”, Mustafa Balje je objavio i pet knjiga poezije: Leptiri po pločnicima (2009), Gošća (2013), Noćno putovanje (2015), Ademov mjesec (2017) i Otok od živog srebra (2021). Sa Sadikom Idrizijem Aljabakom, koautor je Antologije poezije Gore.

Autor: Meliha Murić Januz, RTK-Radio

RadioGora

Ispovjest Jonuza Jonuzija (Sulejmanovića), bivšeg logoraša Mauthausena

 

Izvor:
Nezavisni magazin na bosanskom jeziku „ALEM“
Godina I broj 6 str.17-19
11. maj 2001.god  


Kompletan tekst: OVDE

Desilo se, ne ponovilo se

Piše: Mustafa Balje

Blizu Linza, na oko 150 kilometara od Beča, usred čudnoga pejzaža stoji strašna tvrđava. Bila je sagrađena za uništavanje ljudskih života. Svaka stijena ovoga zdanja krije priču ljudskog stradanja.
Kroz vrata logora Mauthausena, iznad kojih je bilo ispisano: „Ti, koji ovdje ulaziš, ostavi iza sebe nadu“, prošlo je oko 200 hiljada muškaraca i žena, dok su Hitlerovi naci-fašisti u tom logoru na razne načine ubili oko 113 hiljada logoraša: Rusa, Poljaka, Jugoslovena, Italijana, Grka, Belgijanaca, Francuza, Mađara, Španaca, Čehoslovaka, Austrijanaca, njemačkih anti-fašista i drugih. Nakon Hitlerove kapitulacije, 5. maja 1945. godine, u Mauthausenu je u gasnim komorama usmrćeno 1.500 logoraša.
Jedan i jedini iz Prizrenskoga regiona, koji je doživio stradanja i golgotu i Maunthausenu je Jonuz Jonuzi, tada Sulejmanović. Rođen je u Rapči kod Dragaša, 1919. godine, a danas „slavi“ 56 godina od oslobođenja iz Mauthausena. U sinovljevom stanu kod Ćuljana, u Prizrenu, srećemo ga kako sa svojom „staricom“ brižljivo slaže slike u svom porodičnom albumu i, nakon upoznavanja, prisjeća se teških dana u austrijskom konc-logoru Mauthausen. 

Strahote Mauthausena 

 
Daleke 1940., pred sami početak Drugog svjetskog rata, bio sam na privremenom radu u Rumuniji. Nakon šest godina rada, kao dvadesetjednogodišnjak, preko kraljevske jugoslovenske ambasade u Bukureštu, uručen mi je poziv za odsluženje vojnog roka. Tebalo je da odem u Zagreb. Nakon kapitulacije tadašnje Jugoslavije, 1941. godine bivam zarobljen, uz Nezira Isakovića iz Restelice. Isaković je bio u 34. pješadijskom puku u Subotici, a zarobljen je u Sremskoj Mitrovici. Tako je počeo moj put u neizvjesno. Na hiljade ratnih zarobljenika je odvedeno u Austriju i Njemačku. Ja sam bio jedini iz Gore koji je vidio i doživio strahote austrijskog nacističkog konc-logora Mauthausena. Karakteristika tog logora je bila njegova veličina i kamenolom u kojem su logoraši radili najteže poslove – sjeća se Jonuzi i nastavlja: - Komandant logora Mauthausen je bio pukovnik SS-divizije Franz Ziereis, ratni zločinac. Imao je kćerku maturantkinju, za koju kažu da joj je jedina želja bila da joj otac napravi tašnicu od ljudske kože. To je i učinio. Najteže mi je bilo što sam praktično svakoga časa mogao biti svjedok neke egzekucije. Život logoraša u Mauthausenu  za naciste nije vrijedio ništa. Možete zamisliti, njihova mašinerija ubijala je logoraše na 33 načina. Logoraši su sistematski, psihički i fizički ubijani. Mi smo za njih bili samo „Wernichtung dur arbait“, najjeftinija radna snaga. Na „stepenicama smrti“, kako su nazivali jedan od načina ubijanja, žrtvi su stavljali na leđa 50 kilograma kamenja i on se morao tako penjati na 186 stepenika. Ukoliko bi umorni logoraš pao, stražari su puštali dresirane pse koji bi ga zadavili. Kada bi logoraši odlazili u stroju prema kamenolomu, onoga koga su nacisti željeli da ubiju, jednostavno bi gurnuli u ponor dubine 150 metara. Neke su streljale u potiljak, stavljajući ih na vagu prije nošenja u gasne komore. Jednoj povećoj grupi od oko 500 jevrejskih djevojaka deportovanih iz Mađarske, uzimali su krv, koja je kasnije bila nošena vojnicima Wermachta na ratištima. Te djevojke su potom preko noći bile odvežene u gasne komore a kasnije u krematorijume. Skoro svakoga dana je u Mauthausen pristizalo novih logoraša iz drugih konc-logora.
Svakoga dana je bilo ubijanja na najbestijalniji način. Na tzv. „Zidu žalbe i optužbe“ vezali bi logoraša okrenutim prema zidu. Tako je stajao vezan i po nekoliko dana. Stalnim batinjanjem bi ga razulareni nacistički vojnici usmrtili.
-U Mauthausenu je stradao i Xhevdet Doda, jedan od kosovskih heroja. U to vrijeme sam radio kao bolničar-sanitet u paviljonu 2, logorske bolnice. Glavni ljekar je bio dr. Čapljinsky, Poljak. Ništa nismo mogli pomoći, tu su nam donosili pretučene ili logoraše koji su služili kao eksperiment na kojima su nacisti u njihovim ordinacijama isprobavali razne pokuse. Samo u jednom malom krevetu bolnice ležalo je po šestoro logoraša – kaže Jonuz Jonuzi i uz suze, nakon toliko vremena, dodaje: - U velikom konc-logoru Mauthausen, bili su ogromni podzemni krematorijumi. Tu su u pepeo pretvarane žrtve iz gasnih komora. Prikupivši određen broj logoraša – nastavlja priču Jonuzi – u improviziranim kupatilima sa 33 tuša, i zaptivenim vratima, kroz ventilator su pustali otrovni gas Ciklon B. Taj otrov su dopremali kolima i pod oznakama Crvenog krsta. Po 30 lješeva dnevno je nošeno u krematorijum. U drugom krematorijumu, smještenom u zgradi koja je prije bila škola za časne sestre, u tzv. „Hatermanovom dvorcu“ bilo je odnošeno na hiljade lješeva. Pepeo koji su dobijali paljenjem lješeva u krematorijumima služio im je kao đubrivo za bašće. Ljudi su uništavani po raznim salama gdje su nacisti vršili kastriranje muških i ženskih polnih organa. U tijela logoraša ubrizgavali bi razne klice oboljelih ćelija rakom. Čak je bilo i ubrizgavanja benzina u venama logoaša. Marta 1945. godine deportovani su i lješevi iz Aushvitza. To su mahom bili logoraši stradali od trbušnog tifusa i raznih zaraznih bolesti. Jedan od metoda uništavanja koji su koristili nacisti, bilo je i smrzavanje. Vodom bi poprskali žrtve i tako ih zimi, na -20 do -30 stepeni Celzijevih, ostavljali van logoraških baraka. Tako su najčešće ubijali Ruse. Sve je to trajalo pet godina. Napokon je došla neočekivana sloboda. Došao je kraj ubijanju i mučenju. 

Spašavanje fizičara Mojsijeviča, Jevreja

 
U konc-logorskoj bolnici „Kranken Revir Haus“ gdje sam radio, početkom septembra 1944. godine, došli su SS-ovci da ubiju Jevreja Mojsija Mojsijeviča. On je bio fizičar iz Rusije. Na pitanje vojnika gdje je Mojsijevič odgovorio sam: „Mozsievitch ist schon tot“ (Mojsijevič je mrtav). U stvari, na bolničkom krevetu je bilo beživotno tijelo Ahmeda Osmanova, ja sam samo karticu od pokojnog Osmanova dao Mojsijeviču. Tako sam spasio fizičara od sigurne smrti. Poslije rata, jedna jevrejska organizacija „Holokaust Jad Vashem“ je za svakog onog koji je spasio nekog Jevreja dodjeljivala „medalju pravednika“. Međutim, tažili su kao dokaz izjavu spašenoga. Mojsije Mojsijevič je umro odmah nakon rata, tako da nisam mogao da dobijem tu medalju. Znam da je dosta Bošnjaka iz Bosne dobilo odlikovanje. Na kraju krajeva, ja sam to uradio iz čisto ljudskih razloga. Osjećao sam bol svakog logoraša Mauthausena, jer sam i ja bio jedan od njih – kaže Jonuz Jonuzi.  
-Na dan oslobođenja 5. maja 1945. godine, logoraši iz Mauthausena su skinuli sa ulaznih vrata logora znak kukastog krsta. Toga dana sam se ponovo rodio – kaže Jonuzi. 

Povratak kući nakon 11 godina 

 
Padom fašizma, nakon punih 11 godina Jonuzi se vraća u svoj „memljećet“, gdje počinje svoj drugi život.
Moja tadašnja vjerenica me čekala. Kada sam se vratio, sve se promijenilo. Zadruga u Dragašu mi je dala neki kupon kojim sam mogao da podignem jorgan i novu košulju. Napravio sam skromnu svadbu, jer je bila velika nemaština i nije se moglo drugačije. Zaboravio sam na nemaštinu nakon onoga što sam doživio u konc-logoru u Mauthausenu. Krenuo sam dalje u život. Učio. Zbog teške žutice od koje sam bolovao, nisam bio u stanju da završim svoje školovanje za doktora u Beogradu. Priznali su mi, ipak, Višu medicinsku školu. Tako sam pune 43 godine radio kao ljekar u dragaškoj bolnici. Svakoga dana obilazio sam pješke nemoćne i bolesne po selima Gore i Opolja. Dešavalo se da prespavam noć u nekom od sela, da bih sutra nastavio svoj posao – priča ovaj vitalan 82- godišnjak.




Kompletan tekst možete pročitati: OVDE

Mehmed Hamza - Hod u prazno (od čobana do Pariza)

 

 

Objavljeno u reviji za društvo, vjeru i nauku - SELAM
Prizren, Februar 2002. Broj 23.
Godina VII str.10.-12.

Kompletan osvrt možete pročitati: OVDE

Sve je kod nas bila usmena tradicija, pamćenje po sjećanju. Sve je bilo običan dan jer niko nije zapisivao. Čak se nije zapisivalo ko je i kada rođen ili umro. Svaki je pamtio neki krupan događaj i pričao: "rođen sam dvije godine poslije velikog požara na Koritniku ali koje je godine to neznam" ili "umro je za vrijeme velike ekonomske krize" što bi moglo da znači u rasponu od jedne dekade i sl.

Čudna je naša smještenost na ovim prostorima. Kada se malo osvrnemo i za nas uočavamo da nas je dugo opredjeljivala poljoprivreda i stočarstvo i to je bilo gotovo jedino zanimanje.
Ali kako živimo na jednom malom prostoru a nas je bivalo sve više brzo se shvatilo da nema mjesta za sve nas nego da se negdje mora odlaziti. Pečalba je bila jedini izlaz da se opstane ili se tako mislilo da mora biti. Postoji i termin gurbet za ovu pojavu i ona doslovno znači izgnanstvo. Mi ga tako nismo doživljavali, dobrovoljno smo se tamo priklanjali, čak, se time pomalo dičili. Uvijek smo odlazili u druge krajeve radosni da imamo kuda otići ali sa još većim zadovoljstvom i željom vraćali smo se u svoj zavičaj. Pola životnog vijeka provodiš kao zanatlija a pola vremena kao kauboj.
Da li je bilo ispravno ili ne potraga za materijalnim sredstvima, negdje na stranu i često daleko da bi se opstalo, bila je dominantna pojava koja je odlučivala naše ponašanje, pa čak, i naš karakter. To je jedinstvenost ovog dijela naroda koji, umjesto da sa planina i brda silazi u gradove kao sav ostali svijet, je pokazivao čudan osjećaj pustinjaka. Odlazio je u druge krajeve (države i gradove), ostavaljao ženu i porodicu, radio i zarađivao teško, da bi se opet vratio na planine. Ili je neviđena nostalgija i ljubav za krajem ili nešto sasvim treće, peto ili deseto. Jedno je sigurno. Takav način života stvorio je osjećaj nestalnosti, privremenosti, balansiranja: niti si tamo niti si ovamo, a može se govoriti i o raspolućenosti na dvoje, jer hoće da pripada svijetu oko sebe ali i hoće da ostane svoj na svome.
U toj razumljivoj borbi da se opstane druge dimenzije čovjekovih potreba ostajale su zanemarljive i posve gurnute na stranu. Kao da se ovdašnji čovjek iscrpljivao radeći samo fizičke poslove a da uopšte nije imao vremena da taj rad ispuni nečim što će mu dati neku duhovnu kvalitetu čineći ga bogatijim i ljepšim. Kao da nije htio da se bakće sa takvim stvarima da ne bi opterećivao ionako težak život koji je bio siromašan, a finoća je lukzus bogatih i zadovoljnih ljudi. Jedini odmor su bile svadbena veselja i običaj s tim u vezi, sunetluci i po koja gozba. Tada se moglo zaigrati i zapjevati. Doduše on je pjevao i drugom prilikom i obično jašući konja da ublaži težak rad. 

Nužda da se život održi

Privilegija učenosti je bila ograničena samo za hodže, neki su bili više priučeni, sa ponešto pročitanih knjiga i bili tu samo da ispune minimum vjerske obaveze. Teško su živeli od tog zanimanja jer ljudi nisu imali a mnogi i nisu htjeli da plaćaju imamsku dužnost. Tako su i oni bili primorani da rade poljoprivredu i bave se stočarstvom kako bi preživjeli. Ostalo im je samo da posao obavljaju dobrovoljno i fisebililah.
Koliko je bilo talentovanih i spretnih mladića koje je svakodnevnica iscrpljavala, uništavala i gušila njihovu darovitost? Koliko su za time patili, ali ih je nužda tjerala da se i to prevaziđe i opravda važnijim potrebama: da se život održi i nastavi pa ma kako bilo. I to je praksa svih takvih sredina na svijetu. Prevazići sve teškoće života sa nadom za bolja vremena. Možda će naredna generacija imati sreće da se stanje popravi a tada znači da se sve ispravilo.
Zato se često osjeća iz priča starijih ljudi da se takvo što namjerno činilo kao nešto što nema prvorazrednog značaja jer goli opstanak ne trpi takve tendencije koje mogu da znače ugrožavanje sebe, pa, i šire okoline. Ako se jednom dopusti, rezonovali su oni, eto ti pravila koje znači čisti gubitak. Narušava se ravnoteža opšteg poimanja da nas samo ovakav rad može održati i da je sve drugo opasnost i prijetnja. Kao da su ljudi dokazivali svoju postojanost samo upornim radom i angažovanjem svakoga i na sve.
Dok još nisi stasao za ozbiljan i samostalan rad imao si mogućnost da pohađaš mejtep i da to vrijeme iskoristiš da nešto naučiš od vjere, osnovno što treba da bi se poneo naziv muslimana. Da naučiš da pišeš i čitaš, sabiraš i oduzimaš i to je dovoljno da se otisneš u svijet. A ono će ti biti potrebno i kad nebudeš mogao da radiš, jer bi trebalo da ideš u džamiju, ako hoćeš, a znanje od prije ti dobro dođe.
I sa toliko malo znanja niko ništa ne zapisa, niko ne pokuša da nešto otrgne od zaborava i da ga vrijeme ne zaturi i prekrije. Kao da im slova nisu bila potrebna jer su ih znali napamet. Obični razgovori i ne traže pismenost i bilo je dovoljno da samo jedan zna pisati i da svakome napiše po koje pismo. Jesu li se svađali, prepirali i sudili, što su kupovali i prodavali i oko toga samo usmeno dogovarali i vjerovali na zadatu riječ da će tako biti.

Ugrožene obe komponente

Bilo kako bilo i kako-tako i sa velikom mukom se ipak opastalo a nada o boljitku se ispunila. Bog je dao da se i previše ima nego što iziskuje obično preživljavanje. Počelo je školovanje, gradnja lijepih kuća i luksuza svakojakoga. Zvezdani trenutci i trošenja, materijalni potencijal sa kojim se svako dičio i hvalio: ali duhovni potencijal kao da se nije makao sa mjesta. Nekako se to uvijek guralo po stranu, zanemarivalo i preskakalo. Samo da se uživa u bogatstvu i po cjeni da vlada duhovna bjeda, da ljudi budu uglađeni i dotjerani ali potpuno prazni, posni i primitivni. Kao da ta duhovnost nije osjetila materijalno bogatstvo, ostala je zakržljena, nerazvijena ili upravljana u pogrešnom smjeru. Mislili smo da nas samo materija može držati a da je duhovnost samo prati. A poznata je stvar da je materijalni život promenljiv i nestalan. Nekad ga ima dovoljno i preko toga a ponekad je veoma oskudan i redak. Ali duhovnost je konstantno puna ako je želimo imati, ona čovjeka čini trajnim i postojanim. Kažu da nema te slike koja je može poništiti.
Danas je i jedna i druga komponenta ugrožena. Jedna nam je uzeta a drugu nismo imali. Duhovna ugroženost se pokazuje upitnom jer je bila neodređena, nestalna i manipulativna. Mi smo potpuno razbacani i smeteni, neznamo gdje stojimo a sve nam izmiče ispod nogu. Tumaranje u mraku bez ikakvog pouzdanja, sve vrvi od zabluda i svi se okrećemo u jedno mjesto kao ludnici. Niti imamo svoj identitet ili smo ga nekome podarili da nam ga on čuva, a on nezna šta će sa njim da radi. Sve do dana kada će to ispariti a mi niti primjetili, a neko i zažalio, da se to desilo. Svi će slegati ramenima i isčuđivati kako se to moglo desiti i zašto?
Zašto je musliman potišten, sčućuren, povučen u sebe, nepovjerljiv i, u isto vrijeme, lukav? Spreman je da prevari, i sebe dakako, dvostruk, pun kompleksa i prepreden. Odakle njemu strogoća, poslušnost, pomirljivost i mirenje sa postojećim stanjem. Zašto je ponizan i mlitav, samo da izbjegne konflikt pa makar ga koštalo i na svoju štetu? Zašto se stavlja na stranu onih koji su jači i obično nepravedni? Zašto trpi nepravdu i slijedi je slijepo do ludosti? Zašto se toliko toga suprotno nagomilalo u njemu i zar ga to ne razjeda? I kako može sve to da podnese i ostane normalan i mentalno zdrav?... I zašto?

Kompletan osvrt možete pročitati: OVDE

Muhić o prihvatanju islama: Nismo bili poturčeni i prevrtljivi, ni potkupljeni, a ni slabi.

Bošnjački književnik i filozof Ferid Muhić u svojoj knjizi „Islamski identitet Evrope“ piše o prihvatanju islama na Balkanu, što je često sporna tema koju obilato zlorabe i krivo interpretiraju srpski i hrvatski historičari, pokušavajući nabaciti Bošnjacima neku vrstu grijeha ili krivice što su navodno izdali „pradedovsku veru“.

Ne, dragi moji Dobri Bošnjani – Bosanci – Bošnjaci, kao i vi Albanci muslimani, i Goranci, i Torbeši, i Pomaci: nisu vaši preci bili ni slabi, ni prevrtljivi kada su prihvatili islam! Nego su, znajte, imali svoje razloge.

Nisu oni bili ni 'poturčeni', ni potkupljeni, niti su okrenuli 'ćurak naopako'. Moramo biti svjesni činjenice da se svaki čovjek prema vjeri odnosi iz središta sopstvenog bića, da upravo tu, gdje definiše svoj odnos prema Apsolutu, glavnu riječ daje najplemenitijim motivima za koje je sposobna ljudska duša.

Stoga je, nužno, imati u vidu, shvatiti, da su u takvoj odluci ti ljudi stremili visinama, da su bili inspirisani najljepšom i najplemenitijom mišlju za koju je ljudsko biće sposobno, i da su realizaciju svoje spiritualnosti našli upravo u islamu!

Težili su savršenstvu duše, dali su svu predanost obavezi uzvišenosti, nad svakom sigurnošću ovog života i ovoga svijeta, i to su potvrdili mnogom junačkom smrću za sopstvenu istinu!

Nikakve tu krivice nije bilo, niti iko ima pravo da prebaci makar jednu riječ bilo kome u pitanju vjere, jer je u pitanjima vjere svako odgovoran samo za svoju odluku, i samo pred Bogom“, piše Muhić.

Ferid Muhić, univerzitetski profesor, filozof i književnik, rođen je 1943. godine u selu Mahoje kod Zavidovića, Bosna i Hercegovina. U svojoj bogatoj akademskoj karijeri predavao je na Univerzitetu Sv. Kiril i Metodij u Skoplju, te na drugim univerzitetima širom svijeta, kao što su: International Institute of Islamic Thought and Civilization u Kuala Lumpuru, Florida State University, Syracuse University, te na univerzitetima u Jugoistočnoj Evropi. Uže oblasti njegova interesovanja su savremena filozofija, kulturna antropologija, estetika, politička filozofija i filozofija religije. Objavio je više djela iz navedenih oblasti, kao i više književnih djela, među kojima su: Kritički metodi, Filozofija ikonoklastike, Motivacija i meditacija, Štit od zlata, Noumenologija tijela, The Study in Fragmentation and Despair, Logos i hijerarhija, Mišljenje u akciji, Smisao i vrlina, Filozofi utješitelji, Filozofija religije u njemačkom klasičnom idealizmu, Ex cathedra, Falco Peregrinus, Sto koraka iznad, Dim ugarka snova.

Pročitajte Uvod i predgovor iz knjige Islamski identitet Evrope: OVDE

ŽIVIME NIS PESNA - Nevrus Mehmeti

The Illustrated London News. February 1878

 

Jen den vo selo dojdoha dva čauša. Doneslje ferman od Sultan Hamita. Negova askerija propanuje nis ratoj preko Azija i Evropa. Trebet da se soberet nizami od sve nahije. Hojćeš-nejćeš, mora da ideš. Nekoj šo ne beše doma, šo beše idan na gurbet ke babovci, se spasiv. Pa i nekoj koj čuh za ovja, skrišum izbega i se skri vo Bosno ke gurbetlije borske. Za tri dena se sobraha 76 nizami samo od Borje. Pa koljko se od druge sela gorske nikoj ne zn'je. Četirijeset od Borjani ne beha ženeti, drugiti muži so deca i so familije. Deset od ovja imaha izvadene dejke, nišanlije i se spremiha za svadbe vo ljeto. Toga ima vo selo sve: ljeb, patlidžani, piperike, kromit i meso koljko sakaš. I sve ima, sve.

Vo selo pana ka čuma. Nikomu ne mu se ide nizam. Ne im se odvovaše decam od babofci, mužim od žene, gljedancam od gljedanice. Kakva oneme selo. I deca sedet pojće pri babovci. Rat nikat ni biv hubav ni će bide. Poginalje mladi na naprešne ratoj ka vo Karadak, vo Đirit i take druge. Beljki ne pogubilje život, koj zneje. Samo doma ne se vratilje više, nikakov haber ni trak od nih.
Sega kakva ni kučića ne lajet, samo uvivaje. A im se fatif glas? Svim im je krivo. Mladi zaljubeni, ne ideha doma svua. Cev den sedeha so gljedanice svuje. Pa i noća sedeha zajeno. Se šetaha. Selo se izbuni. Za dva dena trebeha da spremajet jadene za put i obljeklo. Fermandžije čauši napišalje 76 duše od Borje. Od sve sela gorske će idet. Grupa od Borje će se staj so Globočani, Krušejani, Resteljičani, Šištijani, Brođani vo Restelica. Od tuje zajeno će zaminet za na Vraca du vo Skopje. Vo Skopje će jahnet na pampuri.

Zajde s'nce i se razdeni. Stignaha i zajdoha još dva dena druge. Treći den vo sabah rano preko Pljevniče se sobraha na Jasen Dovnomahavci i Šundinci, preko Julica sljizaje Gornomahavci, se stavaje so Čikorinci. Žene, devojke, deca, svi gi praćaje. Nekoj so ruka briši s'vze, nekua žena so kraj od krpče elj burmulak od glava, devojke vađaje malo čahmice i karafilji od puas, im go davaje gljedancam so sve mindiljče bećarsko. Zaminujet preko Brce za na Ploča. Ovja put odbraha da se zdravujet so babovci elji majke šo im spijet tuje vekuječno. Koj zn'je a će se vratet više da se zakopet pri nih. Od Brce se viđi sve selo na ruka. Od ke Dve crešne, tuje ke prajlje uranik za Đurđevden, vraćaje glave i mahaje ruke so starke šo iljezlje na porta da gi praćaje. Ne možet da frljet ni jeden kreč pojće od staros. Ruke im se treset, ruke samo damari, trup prekukaljen od godine, zavijen so haljišta obeljene, samo šo sedet na nih.
Se pocrne Brce od ljuđi. Nekoj ruka za ruka, nekoj so torbe na ramo, zaminujet od ka izučilje dova nad grob ocov, materin, sestrin elji bratov. Z'đni pozdrav beše na Ploča. Od tuje se viđet sela goranske. Se iskršiha glave grljejeći jena so druga. Ostanaha ruke dignate, mahajeći nizamim. Mladi mahaha mindiljčića šarene šo im dalje gljedanice, a gljedanice trnavaha krpčića od glave svuje i im mahaje dur zaminaha za vo Prisje. Dejke se sobralje tuje kup i zeha da pujet:

Trna pampur, mori nane, trna pampur,
Trna pampur, mori nane, so nizami,
Svi se deca, mori nane, svi se deca,
Svi se deca, mori nane, neženete
Ostailje, mori nane, ostailje,
Ostailje, mori nane, gljedanice.

Pojće od nih, mori nane, pojće od nih,
Pojće od nih, mori nane, nišanljije,
Dadenice, mori nane, nišanljije,
Nišanljije, mori nane, askerice.
Svi će idet, mori nane, svi će idet,
Svi će idet, mori nane, dur vo Stambol,
Askerlak je, mori nane, askerlak je,
Askerlak je, mori nane, mlogo težok,
K'smet da je, mori nane, k'smet da je,
K'smet da je, mori nane, da se vratet
Vo memlječet, mori nane, vo memlječet,
Vo memlječet, mori nane, đuzelj Gora.
Gi čekaje, mori nane, gi čekaje,
Gi čekaje, mori nane, gorske dejke,
Gorske dejke, mori nane, sve pristalje,
Sve pristalje, mori nane, ka hurije.

Pesna ljeta preko veter i stigna vo planina. Nizami ga zeha so sebe, vo vazduh nis usta du vo duša. Ona stigna du vo Skopje, pa du vo Stambol. Sega pocrne planina od Gorani: Borjani, Zljipotočani, Šištijani, Krušejani, Resteljičani i Brođni. Izbegaha od strah i vuci i mečke. Više nihne glave se vrtet orloj i jastremi. Ka će zastanet da odmoret, nekoj tutun vrti, nekoj nekuje jabuko elj hajva dvoj so drugara, nekoj malo ljeb da ne go ostaj put. Poslje kup će se soberet i će krisnet: De-de-ri, ori- Goranko, i-hu-huuuuu! Poslje će ga vratet na dejke od sela svuje: Borjanko, Šištijanko, Resteljičanko, Brođanko, Krušejanko, Globočanko i druge. Ozvivajca se ozviva du vo sela goranske i vamo dejke hickaje.
Se obesiha zanadolu, za vo Tetovske sela. Zeha put za vo Skopje. Ka se pribljižiha pri Skopje, srcina kakva zastanujet. Još ne im se veruje koljko daljeko došlje, ne im se trnava od um ke ostajlje najmilje svuje.

 

Kompletan tekst možete pročitati: OVDE

Le Temps 1913.

 

Tokom balkanskih ratova francuska dnevna štampa preuzimala je izvještaje o dešavanjima sa terena iz Beograda i redovno objavljivala izvještaje za svoje čitatelje.

Novine Le Temps pod rubrikom Les Affaires D`Orient (Orjentalni poslovi) svakodnevno su pratile dešavanja sa Balkana.
 

Objava od 12. decembra 1913. donosi kratak izvještaj: 

 

Na srpsko-albanskoj granici

Naoružani Ljumjani ušli su na srpsku teritoriju kod sela Rapča. Uzeli su 165 ovaca i 102 koze i odveli ih sa sobom u Albaniji. Ovaj čin pljačke nije usamljen i srbijanska je Vlada, pred pritužbama svojih poslanika u nedoumici, ne znajući  kome da se obrati protiv  ovih činova jer u Albaniji još nema odgovorne vlasti.

Odlomak iz romana "Istanbulske rane" - Šefit Ljajko

 

Nazif Dokle

XXV
(strana 143.-150.)


Abaz je opet na klupi i čeka da se pojavi Uzair. Začudio se kojom brzinom Uzair stari i pomislio da se i on čudi njemu, jer vreme vredno radi posao za obojcu. Išao je poguren i mršaviji od njihovog poslednjeg susreta pre dva meseca. Kad je stigao prekori Abaza:
- Dok ti lenčariš kod kuće, ja ovde gomilam blago. Smestio je sanduk da ne smeta prolaznicima, disao je teško i brzo. Seo je i ćutao, za drugu rećenicu je morao da prikupi snagu.
- Zašto nisi dolazio tako dugo?
- Muče me noge.
- Muči i ti njih - našali se Uzair.
Abaz je došao sa namerom da nešto sazna o tajni sličnoj Uzairovoj. Hteo je da pita Uzaira da li je nekada nešto čuo o hadži Jusufu, da li je lutajući Istanbulom sreo nekoga koji ga je video ili pričao sa njim. Hiljade Goranaca je napustilo Goru ali je samo za hadži Jusufa i Uzaira ostala priča, koju prepričavaju ili pevaju ljudi u Gori.
- Da li neko zna koliko je Goranaca izgubljeno u Istanbulu, Solunu, Skoplju, Tetovu? - upita Abaz.
- Zašto izgubljeno, zar nam ovde nije lepo? Šta bi sada radio u Globočici? Sedeo bi na čepenecima, pušio čibuk i punio se grehova ogovarajući ljude.  Pogledaj, tvoj štap vredi koliko jedno konjče tamo. Sedimo kraj Bosfora, gledamo ovu lepotu. Ja poznajem malo ljudi ovde, zašto bi ih brojao?
- Nikad me ne pitaš vidim li tu lepotu, gde su moje misli, šta mi je pred očima? Zar smo ovde bezgrešni? Svi ovamo ližemo ranu koja se zove Gora, a ona nikako da zaraste, krvari, sa njom i umiremo. Ližu je i leče svi Goranci gde god ih ima.
Dok je Abaz pričao, Uzair se osvrtao kao da traži tu ranu na sebi. Krivo mu jer je Abaz pogodio šta ga muči od dolaska, što zna za ranu o kojoj priča, a ubeđivao ga je u ono što ni sam nije verovao. Abaz nastavi:
- Svi smo mi ostavili nevesele priče, samo su neke tužnije i duže se pamte od običnih. Neke su i opevane. Čuo si za pesmu o Džemilji i hadži Jusufu? On je mnogo pre tebe došao ovde. Jesi li ga zatekao, ili čuo nešto o njemu?
- Nisam ga zatekao, niti video. Zatekao sam čoveka koji ga je video i razgovarao s njim. Zvao se Ajvaz. Bio je iz Radeše i prodavao je bozu po Istanbulu. Dolazio je ovde, ostao bi dve-tri godine i ponovo se vraćao. Jednom sam popio bozu kod njega, a on je kupio đevrek od mene. Tako smo se upoznali. Shvatio sam da voli razgovor pa sam ga rado slušao. Čuo sam mnogo priča od njega. Sa smehom mi je ispričao kako je kobila halvadžije iz Gore na trkama pobedila carske konje. Kad su pitali halvadžiju: "Kako si znao da će pobediti?" On im je odgovorio: "Kad je jedom pobegla i zbacila sanduke sa halvom, trčala je tako brzo, da konopci nisu dodirivali zemlju."

Pričao mi je da je po dolasku video hadži Jusufa. Dok je razvrstavao metalne novčiće i zadovoljan pevušio pesmu o Džemilji i Jusufu, preplašila ga je pojava visokog čoveka koji je oslonjen na štap slušao bozadžiju kako u zanosu peva pesmu. Ajvaz se prepao da mu ovaj ne pokupi pazar, hteo je ustati, ali mu je neznanac pokretom ruke dao do znanja da su mu namere časne. Čovek ga je tihim glasom, na goranskom jeziku, zamolio: "Nastavi da pevaš, stao sam samo radi pesme. Od koga si je čuo?." "Pevaju je otkad je Jusuf otišao iz Gore." "Da li znaš da je otpevaš od početka do kraja?" Ove su reči umirile Ajvaza, povukao je ruku sa novcem i počeo da peva:

Šo bilo čudo golemo,
vo tija selo Kruševo,
Jusuf ga turi Džemilja,
Džemilja mlada manesta,
Džemilja bela i crvena,
Džemilja fidan bosiljok,
Džemilja nišan vo selo,
Džemilja gorska hanema.
Jusuf se vraća od Prizren,
Od Bara se naturuje,
pvčari ge prašuješe:
- Ovčari, mladi čobani,
čije se ovja svatoji,
Od Bela Zemna nadolu?
- Ej more Jusuf hadžija,
oni se svi Šištijani,
na bele džokoj Jusuf jahnale,
Džemilja Jusuf, će ga zimaje,
daleko će ga, Jusuf, oneset,
vo tija selo, Jusuf, Šištejec.
- Razijo, ovčja pačunko,
zatvori vrate, pendžeri,
da ne gi čujem tupani,
ka će ga digaje Džemilja,
Džemilja, mlada manesta.
- Ne žalji Jusuf, ne želaj,
majka ti našla poarna,
poarna Jusuf i poubava,
Isljam-agina pljevnarka.
- Osedlaj mi sestro, kojna dorija,
da ga ispratim Džemilja,
do novoselske bačila,
do šišteečke grobišta.
- Svatoi svi Šištijani,
a će mi izin dadete,
Džemilja da ga darujem?
- Džemiljo, gorski trndafilj,
podigni duak nagore,
još jen put da se viđime,
i halaf da se činime.
Daroji ti som donesov,
kapa so dukati - đerdan nareden,
od mene ti je amanet,
na druga oja ne ličet.
- Ej more, Jusuf hadžija,
ne digam duak od čelo,
od tebe imam avalje.
Zamalje Jusuf premalje,
ke novoseljske bačila,
na šišteječke grobišta.

Dok je pevao, s vremena na vreme, podigao bi pogled ka čoveku koji je stajao oslonjen na štap. Primetio je da su mu niz rohavo, nekada lepo lice, tekle suze. Kad je završio, Ajvaz ga je upitao: "Zašto plačeš?" Čovek, ne krijući suze, odgovori: "Zar nije tužno? Da li se u svim selima ovako peva?" "Ja je ovako znam. U drugim selima je malo drugačije pevaju. U nekom selu okrive Jusuf-hadžijinu majku, u nekom njegovu sestru, u nekom Džemilju." "Da li negde okrive Jusufa?", upita čovek. "Ne", odgovori mu Ajvaz, "ali bi trebalo najviše njega kriviti kad je mogao da ostavi takvu ženu." "Jesi li je možda nekad video?" Ajvaz je bio iskren: "Nisam, ali oni koji su je videli pričaju da je dosta propatila. Rodila je sina i dve ćerke. Lepotu i stas ostavila je kopajući njive. Neki pričaju da je i pored muka i starosti, koje su je stigle, lepota nije napustila. Ponekad radi kao "mešilja", hleb mesi za svadbe i sunete. Kažu da često spominje hadžiju Jusufa i kune njegovu majku i sestru. Pričaju ljudi da joj Jusuf šalje poklone. Zašto ti svo vreme plačeš? Da nisi možda poznavao Jusuf-hadžiju?" Starac je sporo podigao glavu, obrisao namučeno, preorano lice i odgovorio: "Ja sam Jusuf, ja sam taj nesretnik o kome pevaš. Ćesto je pevaš, više puta sam te čuo, bežao sam misleći da me poznaješ i da je u inat meni pevaš, ali sam danas sakupio snagu da je čujem do kraja. Ti si drugi čovek iz Gore s kojim sam razgovarao i, verovatno, poslednji. Znao sam još jednog iz Broda, bio mi je veliki prijatelj. Po njemu sam slao poklone Džemilji. Znam da ih je dobijala. Ovaj pojas koji imam na sebi, ona je poslala. Nikad ga ne skidam, često rukom pređem preko njega kao da milujem Džemilju. Ostavio sam u amanet da me s njim ukopaju." Ova priča je teško pogodila Ajvaza. Ruka u kojoj su bili novčići se ponovo opusti i otvori. Sitan metalni novac se presijavao na suncu. Jusuf je gurnuo ruku u džep i izvadio dva velika zlatnika. Sagnuo se i spustio ih na Ajvazov dlan, među potamnele bozadžijske novčiće. "Jedan je za tvoj trud, za pesmu, a drugi ćeš dati Džemilji, ako je još živa, ili njenom sinu u Šištejec." Veliki zlatnici ispuniše ruku, a metalni novčići, kao postiđeni njihovim sjajem i veličinom, nestaše u ruci. Ajvaz je još dugo ostao nem. Kad je podigao oči, nikoga nije video. Da nije bilo zlatnika u njegovoj ruci, zakleo bi se da je sve bio san. Ovako, kada na jesen ode u Radešu i pokaže zlatnike, ljudi će mu poverovati da je video Jusufa.
Jusuf-hadžiju više niko nije video.

Umoran od priče, skrhan Jusufovom i svojom tugom, Uzair ustade, uze kolica i krenu. Abaz je gledaoa za čovekom koji se nije osvrtao, a korak bio sve sporiji i nesigurniji. Nazirao je Uzairov kraj, a znao je da ni njemu nije ostalo mnogo.

Kada Abaz izađe na obalu Bosfora, zahvati ga nevreme. Dok mu je hladna kiša šibala u lice, a talasi besno rikali, Abaz je zamišljao da se to Jusufov duh propinje, muči i ječi da savlada Sedmoglavu aždaju i da se preko balkanskih planina nađe pod Kalabakom, nad Šištevcem. Verovatno se tamo leluja duh Džemiljin i željno iščekuje da zagrljeni nestanu u prostor bez vremena. Još će mnogo Goranaca slušati ovu Jusuf-hadžijinu borbu nad Bosforom. Kad će pobediti sedmoglavu aždaju i kad će stići pod Kalabak, niko ne zna.

Kompletan odlomak u pdf formatu: OVDE

Zanati Gore

Zanati su se u Gori preobražavali uporedo sa vremenskim potrebama: jedni su išćezavali, a drugi se pojavljivali. Prije stočara i slastičara Gorani su bili iskusni kovači i puškari (tufekdžije). Ova se tradicija potvrđuje još prije XVII vjeka, kada se još nije počelo masovno sa proizvodnjom vatrenog oružja, pa sve do četrdesetih godina XX vjeka. U novije vrjeme o ovoj temi pisali su Nazif Dokle, Milisav Lutovac, Đurđica Petrović i drugi.

U prvom proznom djelu napisanom na albanskom jeziku „Cuneus Prophetarum“ (Družina proroka) od Pjetëra Bogdani, koje je štampano u Padovi (Italija) 1685. godine, spominju se Gorani kao majstori dimiskijskih sablji.

Priserenë Çelepij,                                Rudarski Prizren
gjithë nd` armë mbukuruem,               sa svih strana oružjem proljepšan
Prej Gore dimisqij,                            Od Gore damaskih sablji
trim i fort me luftuem .                        junak za ratovanje.

U oskudnoj literaturi o sabljama "dimiskijama" može se pročitati da je to tip povijene sablje sa ukrasima, koja se kovala u Damasku, po kojem je i dobila ime. Na Balkanu su se takve sablje kovale u Prizrenu i Sarajevu. Zanatlije koje su ih izrađivali zvali su se sabljari i još od 1477. godine imali su svoju ulicu. Sablja dimiskija se spominje i u narodnim pjesmama Bosne i Srbije (britka sablja dimiskija, ljuta dimiskija, plamena dimiskija).
U literaturi na engleskom navodi se da su zapadni naučnici vjekovima pokušavali da otkriju tajnu kovača sa Bliskog Istoka, koji su širom tadašnjeg svijeta bili poznati po izuzetno savitljivom metalu od koga su pravili sablje. Prave dimiskije su bile retke i vrlo cenjene (skupe), prepoznatljive po šarama koje su najčešće u obliku linija, suza ili talasa.

***
Najstarija poznata puškarska čaršija u Prizrenu zvala se Doda čaršija. Nju su osnovali Gorani, koji su pre toga bili šegrti i kalfe kod puškara Dode u Debru. Posle njegovog ubistva oni su pobjegli iz Debra u Prizren i otvorili puškarske radnje, pored kujundžijske čaršije, gdje su se već nalazile radionice nožara. Neki od poznatih prizrenskih puškara su: Adem usta, Liman Namlidžija, Jusuf Nazli, Hamza Suše, Ibrahim Jamin, Ismail Jahija, Aguš Šato, Abdulkader Ekrem, Azis usta. Za vreme Mladoturske revolucije izrada pušaka je zabranjena. U Prizrenu je tada većina puškara prešla na srodne zanate - bravarski, mehaničarski, nožarski. Na početku balkanskih ratova u Prizrenu je bilo još oko 10 puškarskih radnji. Nakon Prvog svetskog rata ostalo ih je samo tri i to sve Gorana - Huseina Ramadana, Ahmeta Bektaša i Etema Šeapa. Oni su se bavili raznim mehaničko-bravarskim poslovima i opravkom lovačkih pušaka.
Puškarstvom se u Peć bavila porodica Husein, poreklom iz Gore, iz sela Zlog Potoka. Najbolji majstor iz te porodice bio je Dako Husein.
Kao najstariji puškari u Tetovu pominju se preci porodica Karo i Kajkuš, s početka XVIII vjeka, porjeklom iz Albanije.

***

Milisav Lutovac koji je pisao o zanatlijama Gore postavlja pitanje: Zbog čega se puškarstvo odomaćilo i razvijalo u planinskoj Gori, a ne u drugim krajevima koji su za to imali povoljnije uslove? Moglo bi se pretpostaviti da je na to uticala blizina gradova Prizren -  Debar - Kruševo - Elbasan. Kroz historiju stanovništvo Gore je bilo u bliskoj korelaciji sa ovim gradovima, poznatih središta za izradu oružja u XVIII i XIX vjeku.

U XIX vjeku, austrijski konzul J. Han, Prizren naziva glavnom oružnicom Balkanskog poluostrva. Profesionalna i porodična povezanost između puškara i kujundžija Prizrena, Skoplja, Debra i Tetova doprinosila je i povezanost u plasmanu gotovih proizvoda. Najveći obrt vršen je posredstvom prizrenskih kujundžija i trgovaca oružjem. Trgovci su išli do 80-ih godina XIX vjeka obično dva puta godišnje sa velikim karavanima do Egipta, Sudana, Persije, Arabije i Indije, i to putem koji je preko Ferizovića vezivao Prizren sa Skopljem i dalje sa Solunom. U toj vanevropskoj trgovini oružje se prodavalo uglavnom kao oružje iz Prizrena, s obzirom na reputaciju kao najvećeg proizvođača oružja na Balkanu.

U sklopu oružarske delatnosti Debru pripada značajno mjesto kao centru u kojem se izrađivao poseban tip pištolja i poseban tip puške sa sistemom opaljivanja na kremen. Debar je imao vremenski primat u proizvodnji ručnog vatrenog oružja. U tome je vidnu ulogu igrala ekonomska i demografska povezanost Debra sa Albanijom.

Elbasan, na starom putu Via Egnatia, predstavljao je vezu Italija - Drač. Sam Elbasan je imao solidnu zanatsku bazu i pojedine porodice tokom XVIII vjeka naselile su se u Gori. Široka mreža puteva povezivala je Elbasan sa Strugom i Ohridom, Bitoljem i Solunom. Tim putevima dolazili su preko Elbasana do Drača glavni trgovački artikli Makedonije, a istim putevima prodirala je u unutrašnjost Balkana i evropska roba koja je bila potrebna novom zanatskom i trgovačkom sloju stanovništva.

Stanovnici makedonskog Kruševa su bili stočari, zanatlije i trgovci. Kao stočari leto su sa svojom stokom provodili na Šar planini, a zimovali u Grčkoj i na morskoj obali Makedonije.

***

Dodao bih da se za razvoj zanata u Gori treba obratiti pažnja na stare zanate prvih muslimane (selo Mlike) kao i o kontinuitetu stanovništva. Vjerovatna je pretpostavka da neki stari zanati vode porjeklo još iz Srednjeg vjeka, kada su oni, kao što se zna iz starih pisanih dokumenata, bili odomaćeni po selima. A ko su bili ti stanovnici koji su se bavili pomenutim zanatima i kakav je bio etnički sastav samog stanovništva do sada se gledalo jednostrano, zapravo svako ko je iz okruženja pisao o Gori, svsrstavao je stanovništvo u njihovom korpusu. Makedonska, bugarska i možda najviše srpska historiografija je iznosila pretpostavke da je stanovništvo slovenskog (srpskog, makedonskog) ili bugarskog etničkog sastava. Međutim, porjeklo stanovnika Gore je složeno i kompleksno pitanje. Da se stvari dodatno razjasne ili zakomplikuju Tatjana Katić u svom radu o Prelasku na islam Gore i Opolja, analizirajući turske katastarske popise iz XVI vjeka nabrajajući sela sa albanskim stanovništvom (Miđon, Orčikle, Ljojme, Nimča, Zapod, Strezevo, Orešek) navodi i selo Mlike. "...u selu Mlike, živjeli su samo Albanci, pored četiri muslimana (ne navodeći imena) upisani su i: Điđi Đon, Todor Lika, Prend Tola, Đon Gega, Gega Lazar i Nev Lika",  i na osnovu imena popisanog stanovništva zaključuje "da su prvi konvertiti uglavnom bili Albanci".

Đurđica Petrović (1927 - 2003),  nekadašnji kustos Vojnog muzeja, profesor i dekan Filozofskog fakulteta u Beogradu nastanak puškarskog zanata povezuje sa barjaktarima. "Osnivanje barjaka (manjih teritorijalnih jedinica) na tlu sjeverne Albanije krajem XVII vjeka usljedilo je kao jedan od metoda pacifikacije stanovništva poslije niza pobuna protiv uvođenja timarskog sistema u XVI i XVII vjeku. Na čelu barjaka bili su postavljeni barjaktari, ljudi iz plemena. Na zahtjev države svaki barjak je u prvim fazama svog razvitka trebalo da da 50 ljudi. Docnije se taj broj penjao i do 400 ljudi. Država je bila obavezna da tokom njihovog angažovanja u vojnim pohodima za njih pribavlja hranu dok je nabavka oružja bila briga barjaktara. Prema tome, institucija barjaktarstva neminovno je morala da bude povezana sa nabavkom oružja za ljudstvo barjaka, bilo  kupovinom ili osnivanjem oružarskih radionica".

***
Poslednji puškari živeli su u Gori sve do Drugog Svjetskog rata (Đimšit iz Rapče i Mustafa iz Kruševa). Na Austro-ugarskom popisu stanovništva iz 1918. godine popisani su poslednji puškari iz Gore, većina iseljenih u Tursku,  njih 27. U popisu se javljaju i prezimena Tufekči/u i Puškari u nekoliko sela Gore (Krstec, Rapča, Ljubošta, Radeša, Vraništa, Leštane, Zli Potok, Dragaš).

Puškari prema popisu:

Krstec
(1. Aslan Maksud Bardhi (67), 2. Maksud Bardhi (35), 3. Muhamed Bardhi (26), 4. Fehim Maksud Tufekčiu (48), 5. Rizvan Murat (65), 6. Skender Husein Bučali (55)).

Rapča
(1. Sali Sala Ćehaja (55), 2. Ismet Sejdi Ćehaja (45), 3. Esad Sejdi Ćehaja (52), 4. Behadin Ilijas Maloki (50), 5. Đimšid (38), 6. Destan Tosun Puškari (60), 7. Džemali Tosun Puškari (40), 8. Vebi Tosun Puškari (25), 9.Muharem Tosun Puškari (18), 10. Ramadan Husmen Luta (30), 11. Fehim Ali Mirta (60), 12. Fahik Ali Mirta (26), 13. Aslan Feta Zuberi (65)).

Orgosta
(1. Ramadan Ibiš Liman (50), 2. Šemsidin Ibiš Liman (48), 3. Ramadan Selim Bećir (68), 4. Vejsel Rahman Zuber (60)),

Restelica
1. Mohamed Mehmed Dželap (56)

Kruševo
1. Mustafa Hamza Durak (32)

Šištevac
(1. Arif Jahja Jahja (80), 2. Redžep Jahja Jahja (65)).



Arhivski izvor:
Österreichische Akademie der Wissenschaften
(Archive of the Austrian Academy of Sciences)

Literatura:

1. Pjetër Bogdani - Cuneus Prophetarum, Padova, 1685.

2. Nazif Dokle - Gorske Tufekdžije, Kosovski Avaz II br.24 Prizren, 2000.

3. Đurđica Petrović - Balkansko oružje (XII - XIX), Beograd, 2013.

4. Milisav Lutovac - Gora i Opolje, Beograd, 1955.

5. Tatjana Katić - Prelazak na islam stanovništva Gore i Opolja, prema osmanskim katastarskim popisima, Istorijski institut Beograd

6. Kosta Kostić - Naši novi gradovi na jugu, Beograd 1922.

U POHODU GORI - Reportaža o Mličkoj džamiji (1993. godine)

Na slici:
Enver Batiu (istoričar), Ahmed Murati (imam u selu Mlike), Mustafa Balje

Izvor:
Reportažu pripremio:
Nesim A. Mustafi
GURBEDŽIJA - Broj 11, mart 1993, strana 6-8

Naša efemerna poseta selu Mljike u Gori, kraj Prizrena, izrodila se u pohod, koji bi se, svakako, mogao upisati u neispisane stranice istorije i kulture nas Muslimana sa prostora Kosova a i šire. 

Uz melos ovoga podneblja i audio-kaseta koja nam i ovom prilikom pomaže da bliže dočaramo Goru, nastavljamo put za Mljike.
Selo skriveno u njedra Šar-planine, sa oko hiljadu duša, leži i ćuti kao da nešto krije i pritajeno čuva za neka buduća vremena. Tih letnjih meseci selo oživljavaju deca gurbedžija, koja provode ferije u prelepom i čistom kraju. Tako je bilo i ovoga puta.
Odlazimo pravo u džamiju. Petak je, vreme džume namaza, a za taj namaz se bilo okupilo petnaestak ljudi, uglavnom starijih meštana. Ulazimo u malo ali besprekorno uređeno dvorište kako dolikuje samo urednom verskom objektu kakva je džamija u Mljike. Nazvasmo selam. Uz "Vealejkumusselam" i topla dobrodošlica uz merhaba. Posle predstavljanja poče uobičajni razgovor. Sedim pored Envera, ali ploča sa minareta koja gleda pravo u mene i ja u nju kao da mi ne da pravog mira. Uz moje uporno insistiranje gospodin Enver ustade da obavi posao zbog kojeg smo zapravo došli. Zureći stalno u ploču i pišući te hijeroglife gospodin Enver me povremeno gleda i izgovara "Neverovatno, neverovatno!", kao da je promenio i boju lica i boju glasa.

Čitki prepis sa orginal mermerne ploče Enver prevodi i on doslovca glasi: "Sagradio (dogradio) ovu veličanstvenu džamiju Ahmet-aga u godini 1238, kao što je bila sagrađena 688." (hidžretska). 

To je ono što vas navodi ponovo na razmišljanje. Zašto je naše (Pagus) selo neispitano? Zašto nauka nije kročila ovim prostorima? Možda je ovim prostorima u svoje vreme kročio samo Jovan Cvijić, ali je njegov zadatak pored ostalog bio i uništavanje ovakvih i sličnih tragova. Meštani su ovu ploču čuvali skrivenu po tavanima kuća i džamije, zamotanu u krpe i vreće. Znali su da tu nešto važno piše. Generacije su to činile tako. Pita se čovek: koliko su nam nova saznanja stara? Koliko su činjenice mogle da nam budu bliske a vremena ih učinila dalekim! Zašto je moralo da padne toliko prašine na našu istoriju i kulturu? To su pitanja za posebna istraživanja i neka izvoli nauka.

Odmah se postavlja pitanje: kako je dospeo muslimanski živalj na ovo područje u to vreme. Na ovo pitanje postoje dva moguća odgovora: - prvo, za vreme krstaških ratova (1095. - 1291.), ili drugo, ostajanjem na pogodnim mestima u vreme trgovačkog tranzita koji se obavljao na širokim prostorima, uključujući i pravac Bliski Istok - Dubrovnik.
Naime, u selo Mljike i dan danas postoji oko tridesetak domaćinstava (mahala) zvani ALEPOVI. Isto toliko a možda i više, Alepovi ima u gorasnkom selu Kruševo. U današnjoj Siriji postoji i dan danas grad Alep, drugi po veličini posle Damaska. U vreme Krstaških ratova grad Alep je bio veći i važniji grad u odnosu na Damask. Alepovih na ovom području je bilo mnogo više. Osni su se iseljavali u druge krajeve, a najviše u Povardarje (Makedonija) i Jedrenje (Turska). Poslednja familija koja se odselila za Jedrenje u vreme represije Rankovića je Emini Amita, da bi njegov brat Hadži Faik i mnogi drugi otišli između dva svetska rata.

Kompletnu reportažu možete pročitati: OVDE

Da ostane zapišano... (4)

Napre goljeme igrači imalje vo Kruševo. Klčojna, Kara Jusuova, Đevđelijska se igralje. Dejke igralje vo dvor a tupani nadvor tupalje. Svadba bila tri dena. Prv den doiđajet tupani i se javujet so pesna Hatmanina. Brojani ga vikajet Jelica. Interesantna istorijska pesna. Ka će se javet ke Ćukarica ilji ke Studenešce se javljajet so Hatmanina pesna. I nebet počina so na. Tupani ka će sljezet tupalje "Teškata" ima arija a nema tekst. Poslje ide nebet. Nebet je splet arije, sat ipo dva. Ja som go snimav Feriza od Mljike, toga iljezov ka učenik od Jakupa. Tajfa vodiv.

Vo muje doba imalje dosta puači. Muamed Aljabakoski, ka biv zdrav im biv najjak. Puav Asan Abidin, Aljiman, Aljo Mustafa. Poslje pualje i Bećir Mustafa a i druge. Arif Seferi biv doktor za muzika, instrumentalista. Sviriv gajda, sviriv i svirla a i kaval. Čak Jakup svirač ne mogov so nego. Jakup biv svirač alji ne mogov da fati so prs ka šo mogov Arif da fati pesna. Mu veljet zasviri taja pesna, on velji ne faća prst. I ka će ga zeme svirla Arif mu ide mlogo ubavo pesna. Poslje nego Osman Hodža biv. Svirilje kavali zajeno. I ja od Osmana som učiv kaval. Vo Beograd Osman ge našov kavali od nekuje Tetovci i ge donesov ke nas vo stan i sme vežbalje. A ka dete malovo ja som naučiv so šupeljka da svirim. E poslje so Osmana som naučiv kaval. Osman biv jak za kaval, čak Arif nemogov toljko da go naduje, ka svirla go duav. Kavali dva idet. Čift se prodavajet. Futrola imajet, krakoji za navirane. Da ge zaštitiš. Od drvo se prajene, nekoj šimšir, posebno drvo.

Informator: Feim Hodža (1933)

Kruševo - 20.05.2019.

***

Kažujea napre, granica ka bila puštena, da igralje i doiđalje da igrajet fudbal Šiščijani, generacija Ibraim Eštrefoski. Alji sport se razviv poslje navamo.

Naša generacija igrala fudbal. Isak biv stariji od nas ama sme igralje i ja (Seljam), Bejljulj, Sejran, Šemo, Ragip, Muarem. Taja generacija. Toga počnav fudbal da se razvija. Ne sme imalje lopta, pa sme ga prajlje od vlakna, od grive od koni i take ka topka će ga naprajme. E poslje Mečo donese jena topka od Rijeka.

Sme igralje među sela, čak sme idalje i do Brod. Sme igralje i so Globočica na Ploča. Doiđalo da igrame i so dovne sela, so Vraništa, ama na Đakovo polje vo Dragaš sme idualje da igrame. Od muje drugari gljedam nikoj ne ostanav. Vraništanče jeno, Akif go vikaa, živeše vo Bosno, sme se družilje so nego, umre pret dve godine, ono bilo jako dobar fudbaler.

Za frljane kamen na svadbe so Isaka ne sme moglje. Na 1. i 2. maj vo Dragaš ka imalje peljifani, ne mogov nijeden nego da go izede. Kao ripač i frljač, Isak biv jak sportista. I ja som se čeprkav so tija. Imalje napre, Idris Eštrefoski frljav kamen so ljeva ruka.

Na tupan igralje: Kasem Mustafinski, Sejfidin, Arif. Džafer možem da rečem da biv jen od najbolje igrači. Jaija Dute so skutača će iljeze, aščija, i on igraše. Imalje još šo igralje. Kruševo igralo najbolje vo sve sela. Omeru rametljija, babo šo vi biv, so crna kapa, ka se ženiv Idris mu velji Aljo tuje ogolj ke Saljatina: Brej Aljabaku, dur ne ga zavrteš jena klčojna ovde, ja Hata ne ga digam. I zea tuje i Omer i svi izigraa.

Docna bilo Rušit šumar ka prajv svadba i Redžo Čor sviri nebet vo kave Fejzosko, a ono izdošlje Resteljčani. On sviri a oni da puknet i oja mu veljet zašto ti vake vo Resteljica ne sviriš. A on im velji: Komu da sviram, vije tantara tandara igrate. Vi ne znate šta sviram ja. Imalje Krušijani a i mladeve šo sme bilje sme igralje. Ja, Muso, Feim Mazlmoski, Ljatif Akikoski. Sme igralje Veljikina (veljiko mome en džuzelj), pa Džemiljina, pa ka pračalje putnici Atmanina.

Informator Seljam Abidini (1939)

28.08.2019.

***

Tupani će dojdet vo tornik, pa vo sreda aljištari, pa vo četvrtok svadba. Navečer će dojdet, utre da bidet za aljištari. Vo četvrtok manesta i vo petok ćidet. Sega sve se izmešalo. Od jadenina nekoga će varet zelje i grne, nekoga mandža, šo znm jadenina bidualje. Muško nadvor će igra, žensko vo dvor. Nemalo Mašala, ni mašala ni išala, manesta, dejka ne igrala. Nema igrane dejka. E du docna žene vo dvor igrajet, tupani pred vrata će tupajet. Du docna, e poslje se izmeša. Na kona manesta so duak, duak ka vreća, da ne se viđi manesta. Ka plašilo, ka vreća, ništo da ne se viđi. Do docna bilo, zđno Hurija Muaremoska i više nemalo i poslje go turia duak.

Terljici hić da ne nosiš, ne teralje. Tija beše pedeseta, pedesetprva, druga. Ja pedeseta som se mužila, so terljik som se mužila. Ne ostavalje poslje so terljik. Terljik da se nenosi, da ne se buljiš. Sme se buljilje celo ljice, oči samo da se viđet. Poljicija branila, zakon braniv. Dve tri godine branilje i poslje go turia, ahaaa saj lji. Poslje mantilji sme nosilje. Pa šo sega ka ge noset terljici nezapekljane.

Nekoj so svadba sunet prajf. Na svadba Šainova, Eštrefoske imalje 11 deca sunetljijje, bilo 1957. Ja som bila sedom godine pred Ferizica. Feriz i Šain zajeno se ženilje.

Informator: Fatima Abidini Ramadani (1930 – 2021)

25.01.2016.

***

Ja ka som se rodiv, nastupila jena kriza. Četrs šeste, poslje rat, tamo do pedeset druga treća bila kriza. Se sećam tija vreme svadbe ka se prajlje, čak na dve tri svadbe nemala alva. Mi ostanalo vo sećanje, češčik go vikaa, pčenica varena. Mesto alva češkek se prajv. A inače svadbe obično ka i sega. Vo tija vreme bilje aščije nasljedno. Mazlm Prcanoski, adžo Ćazim, Izet Mustafinski. Jeno vreme i Galjip i Memed se bavilje, oni ka pomlade znlje da varet. Jaija poslje ni i poslje Panta, Osman. Bes gra ne biduala nigde svadba. Imala i janija. I se prajlo, go vikaa, turljija. Turljija so oris dugo se prajlo. Idav oris i nekoj patljidžan i piperika. Ona bila vo redovno jadene. Ot nekuje vreme ga odbacia. Alva se prajla stalno. Gubjanik biv obavezen, se nosiv ke manesta. Tija se vikalje priganičarke, alji se nosiv gubjanik. Kore se prajlje na vrnik i kore, kore će se naredet i poslje ozgora nekoljko kore se stavalje i mlogo maslo vo ntra imalo. Ono pita nema druge sastojci, masloto i dava ukus.

Informator: Abduljgani Abidini (1942)

26.05.2019.

Foto: Privatna arhiva

Da ostane zapišano...(3)

***

Mlogo tija vreme izotišlje. Evo gornete grobišta kede se, vakaf i sprotiva tija bilo mola Husenovo. On biv ot Ljupanke. Oni se dojdene ot Orešek. Ge donesov dajđo Muarem od Pakiša. Biv vo tija vreme jak čujek i on ga kupiv jen deo imanica od Uglješovci. Niva bila tuje kede se Harunovci, tija sve. Jetimi mu bilje oja. Se vikalje jeden Iljijas, jeden Memed od Orešek. Ge donesov on, imav samo jeno dejće. Taja istorija bajegi je stara. I im naprajv kuća tuje kede se Ljupanke. Oja znm jer nana naša potiče od ni. Ona bila ćerka Memedova. Na togua Memeda se nazuane toja šo umrev i oja dete Nuridinovo. Zejnepa, nana, nadimak i biv Ćupa. Ona imala šes sina i ćerka. Ćerka i bila mužena za Osmana ke Aljovci mu bila kuća, i ošla so muža za Tursko. Ona tamo umrela gladna, muža Osmana go zelje vo vojska i poginav vo rat so Grci i ostajv dve deca. Jen se vikav Ramadan a drugoto ne znm tačno. Ona se vikala Hata, sestra ocu mujemu. Tamo vo Podima bilje. Bila mlogo moralna, tija tamo šo im deljilje pomoć, ka crveni krs, država davala. E oja ga srev Zičir Memiš, Hamidin otec, i ga prašav kede, a ona zela sledovanje šo im davalje vo torbiće, i mu rekla Zičir amidža ja oja put som go zela, i išala drug put ne. I poslje četiri pet dena ga našlje mrtva, jeno dete i bilo na sisa. A Abidinu jedina ćerka mu bila od drugava žena. On biv ovde na snaga alji nejčav da ga odvoji od muža. I tija im bila najgoljema tragedija. On Abidin imav još jena ćerka ot prvata žena. Oni otišlje porano. Jusu mu biv sin, alji ne ot ovaja žena, šo se oja bračava sve. Jusu i Seljfa se vikala ona, bila mužena vo Zljipotok, Oni otišlje porano za Tursko. Jusu ošov porano, jer on se odvojv od oca. Mu bila kuća tuje ke Biljovci.

Porano bajegi, ljudži šo osečalje šo će biduje, videlje da Turska mora da se povuče. Oslabela i na vreme otišlje mlogo. Eto tujeka ke ima kuća sega Nuridin, tuje biv nekoj Daljif aga. Biv sposoben čujek, i imajet za nego mlogo anegdote. On imav dve žene, dejčića mu rađalje obedve. Imav samo jeno dete ot prvata žena, alji bilo malo ka paraljizuano. I poslje on zev dejka, ćerka mola Arifova,za pare. Nadžena ga zev. I ona dejčića mu rađala. I došov i rekov ženi stariti, će imame musafiri da naprajš sutljijaš. I ona mu rekla ke imame oris. Nemame aaa, i on cela vreća oris ga isvrljav niz gumena, zaš take da mu reče. Poslje ona se dogovorila so drugata žena, Hava ga vikalje, sebe će naprajet zeljanik i će go maskirajet muđu ljeboji, i on ka doiđa da mu se osveti, ljep ta ljep i ka primetiv tija, tri godine ne došov ot gurbet. Ka došov doma i će iduje madžir, Abidin ošov da mu kupuje kuća. Abidin, Čor kapetane (take go vikalje Abidina), mu rekov, ja so dejčića sve, će idujem a ti so sedom sinoji će sediš ovde. Ja će ga parosujem, so tebe će se naredim. I tija stalno go teraa amidže i otec. Aaa Daljif biv evljija, ke ostanuješ vo kaurlak, nigde. Go spominalje ka umnogo čujeka. Jer nejčalje ljudži da sedet pot kaurina. Najviše zbog tija idalje. Bilje odane Turskoj. Im bilo ubavo. Živelje dobro.

***

Muarem Pakiša go kupiv sve tija Hasan ke prajv kuća, Biljalovci ke imajet mesto, Azem ke prajv kuća. Sve bilo kupeno od dajđeta Iljijazu i Memedu. Muaremu Pakiši sestrine deca mu bilje. Oni poslje se oženilje ovde. Memed je otec Amet agin i nani naši. Amet aga nemav deca. Dva puta se ženiv. Eto tuje kuća mu bila, dete Safetovo sega šo naprajlo kuća. Ibraim mu go prodade mestoto. Memed imav dve ćerke i Ameta a Iljijaz Bejljulja i dve ćerke. Jena mu bila mužena vo Kendovci a jena vo Durovci. A Muarem Pakiša imav samo ćerka jena i bila mužena za Abas ćaja, Muaremov otec. Mu umrela prva žena so kua imav Muarema, Aljimana, Ferata i jenogo Zenuna šo go utepalje na Arabadžinica i dejčiča dve tri bilje. I poslje na ga zev i ona jeno dejće imala. Ka umrev Abas ćaja ga napudilje a sve imane tija šo imaje Biljalovci nejzino bilo. Muarem Pakišino. Čak ništo ne je plačeno. Ona poslje se premužila vo Zljipotok, taja ćerka Muarem Pakišina i otišlje vo Tursko.

***

Oja šo ti kažujem za mola Husena, ja ke imam kuća tuje mu bila nemu kuća toga. On naprajv kula. Poslje ga vikalje Abidinoska kula alji ne ga prajlje oni nego toja Husen. Pošto bilje amidžinke so Ćupa ona mu rekla: A Husen mlogo goljema, mlogo visoka. A be Ćupo da viđim ot na Orešek. Pošto bilje otodo, im bilo milo. Ostanalo on naprajv kuća so dva kata, povisoka kao kula. Bilje dve tri kule vo selo. Durovci imalje kula, Šerifov otec lji ga naprajv? Abidinoska ga naprajv Husen, on nemav muško, dejčića imav. Taja kuća vikalje je jako beričetna, alji muško nerađa i zasaj evo go i Reis moj nema muško. Husen ge ostajv vakaf ke se zakopujet, Cevka češma, taja vo Gorna češma, tija za ke Ljeviraven ka se ide, sve negovo bilo. Još na nekoljko mesta imav. Se dignav i otišov za Tursko malo porano. Od Kruševo mlogo otišlje pret dvanaesta a poslje šo ošlje selo opustelo. Skoro da nestanalo. Da ne se doseljilje oja Arnauti možda i prazno bi ostanalo. Jer toga ne se prašalo koj si šo si, a si musljiman samo. Ne ostanalo toga muško, mlogo pomrelje. Tuje ke naprajv Nasuf imajet devedeset dženazina zakopane. Poslje devestota fatilje bogine. Omerica bila za Isaka dadena, on biv vo Tursko vo Stambol rabotav, a ovde haralje bogine. I mu pratilje nekuje torbiće i ot torbićeto fativ boljes i umrev tamo. I poslje ga vratilje za Omera.

Informator: Abduljgani Abidini (1942)
Kruševo - 26.05.2019.

Foto: Privatna arhiva

Da ostane zapišano...(2) - Karcula peljivan

Karcula biv peljivan sevski. Toga svakuje selo imalo svujego peljivana. Imalje jake ljudži. Oja za Karcula mi go kažuav Isljam Saljioski. Karcula vo tija vreme biv poljak, ne biv ženet. Emin mu bilo ime a od familjija Kendoska biv.

Vo proljeć ovce doiđalje od Anadol i zaminualje niz Gora. On ka poljak ti biv gore na Brdo i nekuje ovce od Albanija zaminualje ke Abidinoska niva. Ono već dvaese dena zapotnato, već zabranet zadev biv. Toja ćaja so ovce ne šukav šo imaje potke niz ljuvađe, ge puštiv da mu paset. Karcula ti go zagljedav ozgora i mu viknav: "Brej isteraj ovce od ljivada!", vazdušno se čuje i on mu velji: "Aj more Torbeš, nemoj da vikaš!"

Karcula ti se naljutuje i take dolu. Preko Samardžin dof, nejdav na mos, kroz reka, ama ljut. Ka došov du pri nego, malo so meko, so saburluk, mu rekov nemoj će se ljuti selo, a toja puška ga imav du pri sebe vo skut. Ka mu prišov jeno dva metra od nego, skok mu naprajv i go fativ i puška mu ga iskršiv tuje na kamen, tras, tras, tras i mu ga frljiv. Ka go fativ so jena ruka za gunče, ka go dignav ozgora i ka go frknav na zemna, čujekot počnav da vika: "Aman nemoj će me ubiješ, nemam kuvet". Ka go videv šo čudo je mu rekov evo ti jagne. Ja će ti zem itake jagne, nego kogo prajš ti ulav, ne lji viđiš potke, zabraneta je ljivada pret dvaese dena. Ja som poljak branim selo. Će zamineš sega ritće šo pobrgom, da teraš ovce ne da ge paseš. Čujekot begajeći utekov i tamo od kede je kažuav za Karcula koljko jak čujek biv.

Napre ovde svadbe se prajlje grupno, deset-dvajese kuće. Imalje bogate ljudži i siromašne pokraj ni će pominet, da se pokrijet. Selo ka prajlo svadba Buretu od Resteljica mu javilje će ima peljivanlak vo Kruševo, ke denešno školo. Tuje bila rudina, Uglješovci. Buro peljivan biv od Burinci, toljko biv krupen i otežnav, samo se raniv alji ne idav nigde da se takmići. On mu poručiv Karculi peljivanu: "Som izev devedeset i devet opaške ište deset će izedem dur bide svadba, da se čuvaš dobro." A Karcula mu napišav: "Som izev devet kila bukova biberi (solj i piperika) i još jeno kilo će izedem, i ti da se paziš so kogo će imaš rabota." Oja jav opaške oni se mrsne, i vo tija vreme na sofra ge davalje nekomu koj ima poštovane. Davalje i glava, alji opaška bila ka specijalitet. Poslje toga, Karcula ti sedav negde na kamen, mu zaminuav amidža Kendoski i go prašav šo si zabrotan, šo si se zanesov? Kaži šo te muči? Da ti kažem od Resteljica mi stigna haber vake i vake. A be ti ne se gajljuj. Ajde ideme doma. Starkem im reklje zamesite za priganice. Toga gosta ako go uslužiš so priganice goljem respekt mu si kažav. Sajgija goljema ima. Priganice mlogo testo da naprajte za Karcula i med jen saan. Da jade Karcula sve dur ne reče nejćem. Starice se redualje, priganice mu prajlje. On jav, mlogo goljem apetit imav.

Došlo vreme će se prijačajet, dolu ke Uglješovci. Stajlje konopec, Karcula mu velji sudiji da javiš džemaetu, cela Resteljica sljezla da navija, da javiš da će se prijačajet devedeset i devet opaške i devet kila bukova biberi. Oja mu rekov a si vo sebe, a on mu velji da javiš insan da znje. Malo mu bilo čudno sudiji alji viknav: "Ej džemajet, će se prijačajet devedeset i devet opaške i devet kila bukova biberi!". Pred da krenet da se prijačajet, Karcula im rekov seljanim će go viđi koljko je jak i će im dade išaret koga će bide gotov da go pobedi.

Šo se zaprijačalje Buro ti se zazbivkaf, nema kondicija, a oja poljak em selo go rani em odi, mlogo razvijen biv. Biv kamur. Evropsko čudo biv.

Se pomerilje malo da go viđi Karcula koljko može da izdrži. Karcula ti panuje pod nego i dav išaret seljanim i koa stanav ka go trnav, toga so zejtin se mažalje, kspet imalje, nema ke da go fatiš, među noge mu staj ruka, možda preko 150 kila imav Buro. Rasa Buroska pokrupne bilje, od Kruševo sega dejće Arifovo Durosko je muženo vo ni, vo Švajčarska se sega. Peljivan sega se prezivaje, e oni se Burinci. Krupna familjija se.

Eee ka go dignav na ramo i kroz džemajet, on trebav da go frlji odma tuje, a on ne, vo reka će go frlja, a reka ka ažder. Tuje imala nekua vrba gnila i ka ti go frknav i vrba se skršila i on so sve vrba vo reka.

Resteljčani puške zelje kako take da go frlji i Krušijani isto zelje, alji Buro stanav i im rekov zastanite, ne se zimajte našija, oja je prav peljivan, mene da me digne vake so voljko kila. Nemate više peljivana Resteljčani, ja više ne se prijačam. kspet moj mu go davam Karculi.

Karcula poslje ti ošov vo Krk Bunar, vo Tursko, tamo da se takmiči. Vo nebet sviret krkbunarska, e taja je peljivanska. A peljivani begoji ge zimalje na broj, bogate ljudži, će ge zeme na broj i jen mesec dena ranije će go rani i da mu dobije nagrada. Goljeme nagrade se dobijalje.

Karcula svi ti ge prijačav i ka došlo Turska vo Evropa da se takmiči, 1907. godina, Turska go pratila nego da ga predstavlja. Prvak Evrope postanav.

Oja som kažuav turskem askerim pa i som ge onesov da viđet kuća ke mu bila Karculi. Ke Šemeta tamo, akšamesti žene iljezlje na akšam i im reko oja se žene od taja familjija. Ženem im veljim napre od ovaja familjija imav jen junak šo se vikav Emin, so peljivanlak se zimav.

Vo vojska biv zaroben, vo Osman pašina vojska. Vo svakua bitka imav po nekoj Goranin, jer pojće od tristo godine služilje vojska vo Tursko. Gljej šo će ti kažem, Ramadan adžija Sekov, prajet džamija vo Zljipotok, a on kontrolišav rabota. Vo raboten vakat bilo, došov vo Kruševo i mi velji: "Mi kažuav jen star čujek, od Kruševo imav nekoj junak vo vojska. Oja star čujek, pa babo mu kažuav. Po dvajca na bajonet ge nabijav, nemav vreme jenogo po jenogo. I ka ge zarobilje, Karcula biv izranavat mlogo. Ruski komandant go prašav turskogo šo sakaš da ti učinime, da te uslužime dobro, a ti si izgubiv rat. Turski komandant im rekov ako sakate mi go izlječite ovogua vojnika. Ti go zelje i go izlječilje i mu reklje nemoj da se prenajaduješ. Ka došlo vreme go puštilje Karcula izlječenogo ama mu kažalje ponovo da ne se prenajaduje. Imav nešto vo creva ošteteno.

On ne poslušav tija, ošov vo ašćinica i ti se najav i mu puknalo crevo i umrev take.

E sega šo će ti kažem za još jenogo našego Goranina, Džapun od Zapod. Babo moj go znv, on podocna se prijačav. On ovde se prijačav, ne vo Tursko. Šija mu bila so ramo spojena, a ne biv visok. I od mene ponizok biv alji razvijen, snaga goljema. Zatija mu stajlje na turski ime Džapun, Turci i sega Japan take go vikajet. Ka Japanec biv. Šećerdžija biv, alva prodavav ka svi naše. Mu reklje iljezi da se prijačaš vo druga liga, ti si jak. Ka se javiv, jen beg trnav broj negov i ka videv nepoznato ime mu panalo. Go videv ka malov i sega na broj ka go trnav trebav da go rani. I koga došlo da se prijačajet vo Krk Bunar, čitirijese čifta odjenoš se prijačalje, imaje sudije kuje gljedajet.

Oja nekua Arapina mu panav vo druga liga, grdosija. Ka mu vljezov Arapinu među noge, na brzina ka go dignav preko sebe, sedav toja jena sekunda zanadulu glava, zanagore noge. Take go frljiv zad sebe. A samo šo počnalje da se prijačajet. Sudija javlja toja i toja pobediv. Beginica bila so bega i velji ljelje ni pobediv naš a još ne počnalje. Beg i rekov beginici sme se ogrešilje mlogo na nego, celo vreme sme bilje studene prema nego. Begoji mu čestitajet ti pobediv peljivan.

Ka završilje, mu rekov sudiji, pošto som pobediv vo druga liga, sakam so pobednika od prva liga da se prijačam. Međbur će iljiza na megdan so nego šo će rabota. Toga nagrada bila bivoljica i fes na glava cev nareden so zlato.

Ka ti se zaprijačalje isto i tomua take među noge i ti go digina, ne esapiv koljko kila ima. Ti go pobeduje i nego Džapun, od druga liga pobeduje ovogua od prva liga i dve bivoljice ti dobija beg. Beg jena nemu dava jena za sebe. Poslje Džapun se prijačav još, se takmičiv.

Informator: Feim Hodža (1933)

Kruševo - 20.05.2019.

Foto: Pelivani Dragaš - 1957.godine

Da ostane zapišano...(1)

 

Otišlo celo selo. Samo osom kuće ostanalje vo Kruševo. Aljabakovci otozgora, Abas čajinci dve, Durovci, ondak dolu Saljiovci, Ljupanke i mije Abidinovci. Mustafa samo ostanav od Mustafinci, oja drugeve boravilje vo Tetovo.

Ka krenav Prvi Balkanski, Drugi Balkanski, pa četrnaesta krenav Svecki e toga najviše nastradalje. Ljudži vek otišlje. Toga vek umrelje vo Ferizović (Uroševac), Prizren. Ekremova familjija Kajrakovci, sve šo bilje, završilje vo Ferizović. Samo Ekrem ostanav i jen amidža negov, on vo Tursko ošov. Sve pomrelje od tifus.

A vo Prizren završilje Kmberovci, on biv Hadžijinski. Imav on četiri sina, dva mu se ubijene vo Tursko, Ermeni ge ubilje. Jenotogo go vikalje Sinan a jenujet Iljijas. Oni ostajlje po jeno dete. Nešat je Iljijazov, a džuša mua, Hatidža, bila Sinanova. Ona ostanala jetim. Mati i bila od Kajrakovci, Ekrem i biv materin brat, dajđo.

Imalje toga mlogo šo nestanalje, glađ ka bila. Vek izginalje a i mlogo otišlje. Omer Bura, Burinci, eto tuje sega ke naprajlje kuća deca Fetišove i pljevna naša sve bilo Burinsko. Domaćin biv Omer Bura, jak čujek. On Ekrema go donesov od Ferizović. On ošov tamo, za vreme Kraljevine, poslje ošov vo Tursko. Mlogo otišlje za vreme Kraljevina, ot ovde, izbegalje.

Imalje isto tija šo bilje samardžije, eto tuje kede se Arifovci. Bilje mlogo jake ljudži. Goljema stoka imalje vo tija vreme. Age. Alji nim im se desila tragedija so stoka, preko deset iljade ovce metilj im ge zakačiv. Vo Tursko vreme imalje oni kuće vo Stambol. So stoka idalje vo Anadol. Babo mi kažuav a i adžo, ka im ge zakačiv metilj, žene im ostanalje ovde. Tamo im pomrelje sve ovce. Toga nemalo ljek za metilj. I oni ne došlje nazač. Ženete toljko bilje zengilj, alji ka što kažujet se ogrešilje. Toja star babo im biv samaržija. Nin biv Samardžin dof šo go vikajet. Poslje go imalje Eštrefovci pa poslje Abidinovci go kupilje od Eštrefovci. Alji nekoj došov da im čukne na vrata, a oja ljut biv, samari prajv. Imav stotine koni. Oni imalje koni i na trka ge puštalje i će se opkladujet, ka sega šo je, a će pogodi a će pobedi aldžo elji kobila, nekua imalje. Jer nine koni moralje da pobedet na trke, nemalje poubave koni. I oni nosilje po dva koni, dvajca braća bilje. Ako slučajno nešto mu se desi jenomu konu na put, vo Tursko idalje, odma da go parosa i drugujet osedlan šo go vodi, da produži. Goljeme age bilje. Alji poslje ženete, ka nedošlje braćata toljko panalje na siromaština. Se vežalje drva da beret i imalje konopec jeden i da ne go presečet konopecot, ka voloji vo par idalje. Žene ovde im ostanalje. Im umrelje ovde. Eto kede se Arifovci, nad našata starata kuća. Tuje im bila kuća. Imalje oni dve kapije, jena na ke Biljovci, jena odvade na ke Arifovci kede se iljizalje. Toja šo im biv babo prajf samar i nekoj mu došov. Ala li mu prativ. Mu potraživ "som gladen" i on mu rekov krši šija i go najuriv. I taja godina stoka im bila vo plajna i ka sljizalje zanadulu za Anadol naišlje na metilj. Napre imalje ljudži šo poznavalje trava metiljava i ga branilje stoka da nepase tuje. Ono većinom vo mokro mesto je metilj. Poslje džigerica ga uništava sosve.

Informator: Abduljgani Abidini (1942)
Kruševo - 26.05.2019.

Foto: Privatna arhiva

Interesantan ugovor iz 1922. godine

Ugovor 1922. godine

 

UGOVOR

Između Tasin Useina i Malića Džafera, kojemu je Tasin dao jednu njivu u ataru sela Globočice na tzv. mestu „Školjkin rid“ za jedno magare ovogodišnje i za jednu ovcu.

Kojim njiva prelazi u ličnu svojinu Malić Džafera iz Globočice, a magare i ovca u ličnu svojinu Tasin Useina iz Globočice.

U Globočici, 25. juna 1922. god.
.
Ugovarači,
Tasin Usein
Malić Džafer
.
(Ugovor je overen pečatom Suda Opštine Kruševske uz potpise predsednika i delovođe)

 

Informacije o spomenutim osobama sa Austro-Ugarskog popisa 1918. godine 

Tasin (1892) 108/101
od oca Husejna (1858) i majke Eljife (1863). Husejn je radio u Staroj Zagori, Bugarska. Husejn je Fejzulahov, a Fejzulah Zećirov. 

Husejnova i Eljifina djeca: 
- Tasin (1892), sin
-Sinan (1893), sin
-Đulija (1896), snaha
-Liman (1895), sin
-Safija (1902), ćerka
Hadžira (1910), ćerka. 

____

Malić (1893) 6/4
od oca Džafera (1853), majke Begiše (1878). Džaferov otac Malić. a Malićov otac Hamza. 

Džaferova i Begišina djeca: 
-Malić (1893), sin
-Entaza (1898), snaha
-Rušid (1900), sin
-Tahir (1902), sin
-Ilias (1906), sin.

Arhiva starih fotografija Kruševo

 Mehdija Omeri ( 1911 - 2002)

.

Seljim Šerifi (1933 - 2020)